Историју Кантуа је променио један Србин

Данас је велика свечаност у Кантуу, градићу са близу 40.000 становника на северу Италије. Истоимени кошаркашки клуб, који је у својој историји мењао име више од 20 пута (у зависности од главног спонзора), слави 80. рођендан и присећа се најсветлијих тренутака у својој историји. А темеље њеовог напретка ударио је нико други до наш Бора Станковић, данас почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (Фиба).

-Канту је поносан на своју кошаркашку традицију и заувек захвалан Бори Станковићу на свему што је урадио и за наш клуб и за наш град. Криво нам је што на свечаности неће бити с нама. Звали смо га, али разумемо да му путовања не пријају у његовим годинама - казао је за „Политику“ Пјерлуиђи Марцорати, најславније име Кантуа (провео у њему 22 сезоне) и уз Дина Менегина најбољи италијански кошаркаш свих времена.

Клуб из Кантуа је деценијама био у сенци ривала из Милана и Варезеа, све док управа на тренерску клупу није довела Бору Станковића, 1966. године. Станковић је већ иза себе имао завидну тренерску каријеру (три титуле првака Југославије с ОКК Београдом и исто толико учешћа у полуфиналу Купа шампиона) али је у то време ипак живео од ветеринарске плате. Тадашњи генерални менаџер Кантуа Ђани Корсолини данас говори за „Политику“ како је успео да направи „трансфер столећа“:

-Недостајало нам је нешто да бисмо коначно дошли на врх, али не толико тренерски колико организационо. Истичем то јер сам пре Боре био тренер екипе. Желели смо некога ко је више од тренера, ко би својим ауторитетом могао да нам гарантује добар третман у кошаркашким форумима, па је зато Бора био најбољи могући избор. Јер он је у то време већ био заменик генералног секретара Фибе Вилијама Џонса, што је нама посебно импоновало. Отишао сам у Београд, да преговарам с њим у хотелу „Унион“, и лако смо се договорили. Тада је као ветеринар зарађивао око 100 долара, а ми смо му дали десет пута више. То нам се вишеструко исплатило. Већ 1968. године донео нам је прву титулу и постао први страни тренер-шампион Италије.

Станковић је из корена променио тим, и играчки и тактички. Јуниоре, попут Пјерлуиђија Марцоратија и Фабрисија дела Фјореа (данас каже: „Били су то преломни тренуци у мојој краијери“), прикључио је сениорском саставу, а из Шпаније је ангажовао америчког центра Боба Барџеса, захваљујући добрим информацијама (било је неких отежавајућих околности да тај играч остане у Реалу) и својим контактима (Станковићев пријатељ и сарадник из Фибе Робер Биснел седео на клупи Мадриђана). Барџеса је уденуо у чувени „Кантуов зид“, играјући све време у петорци с тројицом играча високих око 205 цм. Преостала два члана тог „зида“, два Алберта, Мерлати и Де Симоне говоре за „Политику“ о тим данима...

-Тај Борин изум је мучио наше противнике. Били су то најлепши дани у мојој каријери, а са Бором сам до данас остао пријатељ. Много година касније био је мој гост у породичној кући у Аргентини. Хвала му на свему што је учинио за нас као тим, али и појединачно – рекао је Де Симоне.

Мерлати се надовезао:

-Бора је с нама тројицом високих играо зону 2-3 што је у оно време била велика тактичка револуција. С правом су нас новинари назвали „Кантуов зид“ јер се тешко улазило у наш рекет.

Италија има мало великана који су оставили тако дубок траг и као играчи и као тренери, као што је Карло Рекалкати. У изјави за наш лист желео је да истакне да је Станковић једна од најзначајијих личности не само у његовој каријери, већ и у животу:

-Бора Станковић је за 15 минута променио читав мој живот. Када је дошао, имао сам 22 године и био сам споредан играч. Међутим, после свега пар тренинга ми је рекао: „Од сада ти ћеш бити главни стрелац, са просеком изнад 20 поена“! По мало у страху сам га питао шта да кажем искуснијим играчима, а он ме је умирио: „То није твој проблем - ја ћу свакоме да објасним које место му припада!“ И тако сам постао расан стрелац, убрзо и репрезентативац и све што се касније догађало била је последица те Борине процене.

После две сезоне у Кантуу, Станковић се преселио у Минхен да би градио каријеру кошаркашког функционера. Решио је да каже збогом тренерском позиву и да се у целости преда Фиби. Клуб из Ломбардије је наставио да расте и после њега је освојио по две титуле првака Италије (1975, 1981) и Купа шампиона/Евролиге (1982, 1983) и по четири Купа „Кораћа“ (1973, 1974, 1975, 1991) и Купа „Сапорте“ (1977, 1978, 1979, 1981). Данас је његов власник руски тајкун Дмитриј Герасименко, што се не допада неким Кантуовим легендама (Ђанкарло Сарти нам је једном приликом рекао да много пати због тога).

За крај оставили смо духовиту изјаву Боре Станковића који је свом некадашњем клубу честитао 80. рођендан (протеклих дана звало га је неколико бивших играча):

-Док сам водио Канту, клуб се звао Орансода, по главном спонзору. У то време клубови су се звали по безалкохолним пићима. А данас се све окренуло и све је могуће, па и то да пиваре и кладионице финансирају врхунски спорт...