Србија – мала земља са много жандарма

Руски путописац, новинар и слависта Павле Ровински (1831–1916) пропутовао је пола света, више од четврт века живео је у Црној Гори, написао је неколико чланака и књига о Србији, од којих већина није преведена на српски. Писао је о људима и градовима, политичком уређењу, српском карактеру у студијама „Два месеца у Србији”, „Београд, његова структура и друштвени живот”, „Сећање из посете Србији 1867”. О овом познатом Русу, пријатељу Јужних Словена, на 46. међународном научном састанку слависта, на Филолошком факултету у Београду, говорила је Варвара Хлебњикова, доцент на катедри за регионална истраживања на факултету за стране језике Московског државног универзитета Ломоносов.

– Сиромашан племић из Саратовске губерније започео је свој друштвени рад у домовини активним учешћем у револуционарној организацији „Земља и слобода”. Након њеног затварања, почиње да се бави научним радом и новинарством. Много путује по свету, а 60-их година 19. века проучава историју и јавни живот Чеха у Аустроугарској и Словена на Балканском полуострву – каже Варвара Хлебњикова.

Ровински одлази у Сибир где проводи истраживање у области историје, етнологије и географије, а стигао је до Монголије и написао низ о тим, за Европљане, скоро непознатим крајевима. Као дописник популарних новина „Ново време” 1878. прво путује у Босну и Херцеговину, редовно извештавајући руске читаоце о томе како се одвија аустро-угарска окупација словенских крајева. Постаје хроничар Црне Горе и једна од улица старог Цетиња данас носи његов име.

Детаљно је писао и о српским градовима и селима; примећујући да Шабац, Лозница, Ужице, Пожега живе пуним животом, расту и модернизују се, попримају европски изглед, али при том не губе свој древни антички и османлијски колорит.

– Централно место у есејима посвећено је Београду, граду са посебним ритмом живота, који се динамично развија и постаје све лепши из дана у дан. Саопштавао је својим читаоцима да је статистика насељавања српске престонице оптимистична, да се зидају двоспратне и троспратне куће и да град преко ноћи мења свој источњачки изглед на западњачки. Говорио је да је мало градова у Европи који су у стању да одмах оставе такав пријатан утисак као Београд – каже Хлебњикова.

Ровински је волео да се дружи са обичним народом који му изазива саосећање и поштовање. Испољавао је симпатију према фабричким радницима и занатлијама свих врста. „Милина је била гледати тај народ, свеж, физички снажан, здрав и ведрог духа, вредан и предузимљив”, записао је овај Рус.

– С друге стране, погађа га што у београдским хотелима женској послузи власници нису давали плату користећи се бесплатним радом тих жена. Обратио је пажњу и на београдске носаче који предлажу своје услуге, али то не чине агресивно и нападно. Свештеници су га зачудили својим учешћем у разним друштвеним секцијама и интересовањем за политику. Рекао је да је „тако мало у тим људима аскетског и толико активно учествују у свему овоземаљском да се никако не могу сматрати било чиме посебнијим од народа и народног живота” – наглашава Хлебњикова.

Запањио је Ровинског и број жандарма по глави становника, „на сваких 50 људи српска влада има жандарма”. У околини села Крупањ пао је под сумњу локалног пандура. Чиновник му је тражио пасош, али ништа није могао да разуме, пошто није знао да чита. Одвели су га код начелника и испоставило се да је и он био неписмен.

– Ровински стиже у Србију у тренутку када је незадовољство владавином Обреновића достигло кулминацију. Овако је описао ситуацију: „Кнез не верује народу, крши његова права уз помоћ скупштине и остаје слеп и глув за све што се дешава у земљи. Читава Србија претворила се у огромну полицијску управу”. Писао је да убиство кнеза Михаила није умањило напетост у земљи и да су се присталице Милана, који је ступио на престо, сурово обрачунавале са противницима, а јавност је преплашено ћутала или лицемерно демонстрирала лојалност новој администрацији – наводи Варвара Хлебњикова.

Био је, додаје, одушевљен оним што касније називамо идеја југословенства. Веровао је у једну велику, слободну државу и тешко му је пало што између династија Срба и Црногораца има несугласица. Волео је Његошеву поезију и написао је монографију о овом песнику. Сакупио је баштину и предања Црне Горе у шест томова. У Црној Гори је преведена његова књига „Црна Гора у њеној прошлости и садашњости”. Говорио је и да Срби немају „ту песничку безбрижност, некакву апатију и немар, који карактеришу руског човека и, без обзира на то што нису навикли и не умеју да се добро организују, они спречавају многе невоље својом опрезношћу, сталном бригом и трезвеношћу, управо тим особинама које нама Русима највише недостају”.

Српска природа

Описао је Ровински и прагматичну српску природу. „Србин често воли да поразговара о лепоти природе, да се одушевљава звезданим небом и удуби у недокучиве тајне свемира, при том се препуштајући најмистичнијим тумачењима, да се диви нежном цвету, да опева дубока осећања која пружа породични живот, да се диви идеалној лепоти женског портрета на фотографији. Али, у исто време, убеђен сам, увек ће пре дати предност доброј заради него свим другим циљевима овог света, све природне лепоте је спреман да да за масну сарму у виновом или у листу од купуса, или за младу јагњетину са ражња, шпиковану белим луком и зачињену паприком”, запажа Рус.