Борис и Никола прекрајају Европу

Хоће ли Европа по угледу на Америку изродити свогДоналда Трампа – или чак двојицу. По многима, сличност Николе Саркозија са председничким кандидатом републиканске странке у САД је више него очигледна. Чак је и француски премијер Мануел Валс недавно потврдио оно што њему подређени већ извесно време говоре: бивши председник Никола Саркози, који се бори да освоји унутарстраначку номинацију Републиканаца (тако се зове његова странка, која је на његову иницијативу пре две три године променила име) за председничке изборе 2017, игра главну улогу у „трампизацији Француске”. Претходно је такво поређење направила министарка за очување околине, а медији су пуни констатација да је Саркози у ствари „Трамп ала франсез”. Кад праве таква поређења, мисли се највише на Саркозијево популистичко скретање удесно, и његове незграпне изјаве које би требало да му донесу поене код нижеобразованих Француза. Недавно му је, на пример, засметало што се толико говори о човековом фактору у уништавању природне околине, и глобалном отопљавању, па је навео пример Сахаре. Човек није крив што се тај део Африке претворио у пустињу, констатовао је Саркози.

„Није индустријализација крива што је Сахара постала пустиња. Човечанство је толико арогантно, да тврди како ми људи имамо удела у климатским променама”, објашњава Саркози и осећа потребу да објасни својим сународницима да се климатске промене дешавају на Земљи у „последње четири милијардe година”.

Попут Доналда Трампа који се устремио на „протеривање Мексиканаца”, Саркози обећава да ће обуставити долазак имигрантских фамилија, заоштрити услове за добијање боравишне визе, променити правила о интеграцији миграната и захтевати њихову „асимилацију”… У настојању да се покаже већи десничар од крајње десног Националног фронта, Саркози пропагира и укидање владавинe закона ради борбе против тероризма. Предлаже да се осумњичени, који су могућа претња безбедности, утамниче, без суђења и провере.

Прекјуче је дошао на још једну идеју: предложиће Британији да се врати у ЕУ и да одржи још један референдум. А Анкари је поручио да већ једном Турци треба да схвате како је њихова земља део Азије, а не Европе.

Сасвим различито сада говори Борис Џонсон, шеф дипломатије Велике Британије, земље коју су донедавно називали колевком модерне демократије. Не тако давно добио је награду од конзервативног недељника „Спектејтор”, за песмицу о полном односу између Реџепа Тајипа Ердогана и козе, а пре два дана се срдачно поздравио са председником Турске и обећао му да ће се заложити из петних жила да Турска постане члан ЕУ. У кампањи пред референдум могући улазак Турске у ЕУ употребљаван је као главно страшило за енглеске бираче. Кад нагрну Турци, оде Европа у бестрага, говорили су брегзиташи.

Џонсон је Европу поредио са Хитлеровом идејом о федералној држави, Обаму је оптужио да је против „брегзита” зато што му је отац Кенијац, а Кенија мрзи своје некадашње колонизаторе. Много пре него што је постао шеф дипломатије, за Хилари Клинтон је у својој колумни у „Телеграфу” написао да га са својим леденим погледом, тадашња државна секретарка САД, подсећа на садистичку медицинску сестру у болници за душевне болеснике.

Но, када је о Турској реч, нови шеф дипломатије све је изгладио пре два дана у Анкари када је рекао да је његова песма за коју је добио награду од хиљаду фунти (од „Спектејтора”) само „тривијалност” и да се он залаже да Лондон склопи мегаспоразум о слободној трговини са Анкаром.

Шта ће бити са Европом и како ће она бити прекројена ако о томе буду одлучивали политичари из две велике и моћне државе. Никола Саркози је за то да Турска остане у Азији, а да се Британија врати у Европу. Џонсон је за то да Британија изађе из Европе, а да Турска у њу уђе. Саркози тврди да је пријатељ са Хилари Клинтон, а да нема везе са Доналдом Трампом. И Борис Џонсон се предомислио и тврди за Хилари да је шармантна. Несрећан је био када су га једном приликом на улици у Њујорку побркали са Доналдом Трампом. Грешка је вероватно настала због њихове сличне плаве разбарушене косе.