Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Малосрпски, малохрватски и остали малофудбалски интереси

Уместо да се залажу за равноправност у Уефи мали савези (попут нашег), који чине огромну већину у њој и без које ни ње не би било, прихватили су и прихватају мрвице
Давид опет победи Голијата: Исланђани су на овогодишњем Европском првенству нокаутирали Енглезе (2:1) (Фото: Ројтерс)

За председника Уефе је изабран представник малог савеза. И мада ће Словенац Александар Чеферин да буде на власти само пола мандата (онолико колико је преостало његовом свргнутом претходнику) то је, ипак, необичан догађај.

Први пут председник није из западне Европе. Када је основано Удружење европских фудбалских асоцијација (Уефа) на његово чело је изабран Данац Ебе Шварц (1954-1962). После њега су на тој дужности били Швајцарац Густав Видеркер (1962-1972), Италијан Артемио Франки (1973-1983), Француз Жак Жорж (1984-1990), Швеђанин Ленарт Јохансон (1990-2007) и Француз Мишел Платини (2007-2015).

После смрти Видеркера до избора новог председника посао је водио Мађар Шандор Барч (1972-1973), а уместо одстрањеног Платинија Шпанац Анхел Виљар (2015-2016). Вршилац дужности је био и Жорж (1983-1984) после Франкијеве погибије у аутомобилској несрећи, али он је потом и изабран за председника.

Чеферин је дошао на чело Уефе када је њен углед озбиљно уздрман. Она је од спортског удружења постала својеврсно предузеће које у суштини све ради због профита.

Због тога су жртвована и нека спортска начела. Тако је Куп европских шампиона (Уефа га је узела под своје окриље када је проценила да то такмичење има будућност за шта јој је била довољна једна сезона), у којем су учествовали само прваци земаља и победник тог надметања (без обзира које је место заузео у националном првенству) промењен у Лигу шампиона. У њој најјаче фудбалске лиге имају по четири представника, а из оних слабијих отпадају док су велики још на летовању.

Чују се мишљења да је то оправдано због разлике у квалитету. Али, разлика у квалитету постоји и код репрезентација, па ипак и Немачка и Гибралтар учествују само са по једном екипом. Зашто ту јачи нема више представника?

Репрезентацију сачињавају само играчи који имају држављанство те земље (свеједно да ли је оно стечено рођењем или је касније добијено), а клубови могу да саставе тим без иједног играча из земље из које су.

Куповином играча из сиромашнијих земаља богати клубови не само што себе појачавају, него и ослабљују могуће конкуренте. Тако фудбалски јаки постају још јачи, а фудбалски слабији слабе још више.

Чеферин је уочио ту бољку (како и не би кад је из малог савеза), али нуди погрешан лек – регионалну лигу. Победник такмичења клубова из бивших југословенских република играо би у Лиги шампиона.

Шта остаје ако се заборави све оно што је довело до распада такве лиге која је некадашњој држави? Њени учесници, који ионако не могу да саставе крај с крајем, имаће дугачка, а самим тим и скупа, путовања (Уефа би дала неке паре), у пролеће ће се жалити да су им играчи уморни од напора (наводно би се играла и национална првенства), а питање је колико су клубови, изузев некадашње „велике четворке”, примамљиви за публику, као и колико би на Звездином, Партизановом, Динамовом и Хајдуковом стадиону они привукли гледалаца.

Од такозваних „јадранских” лига у кошарци и ватерполу нико се од клубова није овајдио. Каква је корист од такве фудбалске лиге у којој ће само један да иде у Лигу шампиона, а осталих пет држава да чекају боље дане? Шта ако рецимо из сезоне у сезону првак буде из исте државе? Кад ће Србија и Хрватска, да не говоримо о Црној Гори или Македонији, да виде код себе Реал или Барселону, Бајерн или Јувентус?

Опет ће одговор бити кад овдашњи тимови достигну тај ниво. То је немогуће, јер чак ни клубови из богатих земаља као што је Швајцарска не могу да заузму већ заузета места.

А кад би се то примењивало да ли би се, рецимо, Исланд икада састао с Енглеском? На срећу, на Европском првенству још има места и за мале, па се видело да они могу и да надвисе велике.

А мали савези чине огромну већину у Уефи. Штавише, без њих она не би ни постојала. Они дају Лиги шампиона карактер свеевропске, јер када би играли само енглески, шпански, италијански, немачки и клубови из још неколико сличних земаља нико не би могао да се „представља” као европски шампион. Стари континент није туце држава.

Велики су се удружили и, мада су у мањини, наметнули су своје интересе целој Европи. Мали нису моћни, али их је више, међутим, то не користе. Никако да се сете да и они имају право на своје интересе и да не треба да буду задовољни мрвицама. Али, преовладали су малосрпски, малохрватски и остали малофудбалски интереси.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.