И пси луталице на буџету

Горњи Милановац – Годинама већ, у Горњем Милановцу и селима на општинском атару псима луталицама се не може „стати на реп”. На улицама града уједају људе, у селима углавном страдају овце и козе. Некада су, у раним јутрима, шинтери из пушака таманили псе, а откако је мучење и убиство паса постало кривично дело, прешло се на хватање и одвожење у азиле за животиње, али проблем није решен – луталице су убрзо ницале као из земље. Пошто је ова пошаст незаустављива, општина дреши кесу. За ту намену, такође годинама, већ приликом доношења годишњег буџета редовна ставка су и новчане накнаде оштећеним грађанима. И, што је свакако разлог за бригу, ова ставка се сваке године повећава.

Управо је Општинско веће, на предлог одговарајуће комисије, одлучивало по пријавама грађана које су приспеле само у августу. Било их је осамнаест. Склопљени су уговори о обештећењу: накнада за ујед лица креће се од 30.000 до 50.000 динара, што је у овом случају збирно дало 445.000, а накнада за страдалог брава зависи од тржишне цене – за овцу 110, за козу 170, а за јагње 240 динара по килограму, што је за десет животиња изнело 65.000 динара. Тако је општинска каса „олакшана” за више од пола милиона динара.

Стална комисија у општинској управи која се бави захтевима грађана за обештећење пре два месеца је разматрала захтеве оштећених пристигле током пролећа и лета. Веће је и тада прихватило предлог, а исплаћена сума грађанима је премашила 1,2 милиона динара. И биће тога до краја године још. Уколико оштећени није задовољан додељеном накнадом, одлуку о њеној висини доноси Општински суд по тужби коју најчешће сачини и поднесе адвокат. Има и таквих случајева, а они оптерете буџет додатним трошковима парничног спора.

Било како било, само у овој општини пси луталице „поједу”, према садашњим ценама некретнина, један добар, комфоран стан или кућу са двориштем. Али, град под Рудником није изузетак. Безмало сви градови и општине у Србији имају исти проблем и нико нема стратегију како да се реши „псеће питање”, како да се заштите грађани и стока од насртаја и повређивања, те да се планирани редован издатак за ову сврху (сигурно је реч о стотинама милиона динара годишње) „пресели” на неку другу позицију у буџету. Јасно је да ће паса без господара увек бити; треба нешто учинити да страдање људи и животиња постане реткост, да већину средстава пореских обвезника које општине сада исплаћују оштећенима буде корисније утрошено. Заједнички проблем изискује заједничко решење. Хоће ли до њега доћи?