Понедељак, 17.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Те луде седамдесете

Борхес је у својим осамдесетим написао песму Тренуци, која говори о томе шта би променио – када би свој живот могао поново да проживи. Каже, отприлике, био бих мање савршен, опустио бих се више, правио бих више грешака, јео бих мање боба а више сладоледа, више бих се са децом играо, више залазака сунца посматрао, с пролећа бих почео босоног да ходим и тако ишао до краја јесени...

Филозофско питање – како најбоље проживети сопствени живот старо је колико и човек.

Свакога дана слушамо сличне реченице – Е, од сутра мењам живот! Овако више не може, окрећем нови лист! Видећете, живи били...Само да изађем из овог кредита, никада се више нећу задужити.

Или: Само да преживим ову операцију! Мењам све! Био сам будала... Све сам пропустио... И кућу ћу да продам... Која деца?! Деца те воле до последњег динара.

Промена себе нам баш не иде од руке. Имамо хиљаду ограничавајућих околности, од сопствене глупости и неразликовања битног од небитног, до малограђанског окружења и мозга наштелованог на шта ће о мени мислити ако... Тако, мој брат од стрица који живи у малом месту врло тешко обавља свој преподневни џогинг, јер су већ почели да га подозриво и значајно загледају.

Главе су нам пуне некретнина. Стицање, стицање, рад од јутра до сутра да бисмо стекли, зграбили што више од живота свог. Док још можемо... А после, врло брзо, неће нам требати ништа, ни оно што смо у међувремену наследили... Моћи ћемо да уплатимо све аранжмане у туристичким агенцијама, али џаба кад нам се више нигде не иде... Касно је за Јамајку и Балеарска острва, кад нам се ишло нисмо имали времена, јер смо морали да зарадимо за старост!

Само смо заборавили да се у старости жеље мењају.

Да ми неко плати десет хиљада евра не бих ти сада ишла у Америку, ух, далеко било... каже ми пријатељица (59)... Три дана у Врњачкој Бањи или на Златибору, то је максимум...

Човек је, по природи својој, нереалан. Кад размишљамо како да најбоље проведемо живот, у границама својих могућности, немамо стварну представу о времену. Колико ћемо још година моћи да идемо на море, да летујемо? Још десет, у најбољем случају, ако имамо педесет, под условом да све са нашим здрављем буде у реду... Па, шта чекамо?

Угрејаћемо наше старе кости на некој мексичкој плажи, тада, кад почнемо да крцкамо паре које смо штедели за старост.Само да нам стигну, што би Капор рекао, те луде седамдесете...

Бојим се да тад нећемо хтети да се ломатамо по аеродромима и авионима и да купујемо млеко за сунчање... Радије ћемо гледати Слагалицу на Првом програму или читати Исидорине Путописе. Или гледати филм Прохујало са вихором...

Од нас зависи хоћемо ли уживати бар мало, без гриже савести што нисмо штедели за живот, и живети како нам се свиђа, са ким ми хоћемо; хоћемо ли се довољно нагледати залазака сунца, и свитања, довољно играти са децом. Хоћемо ли довољно романтичних вечера, уз свеће, имати.

Или ћемо чекати да се нешто догоди (шта), па да нас дрмне, промени, охрабри... Да нас тресне по глави која није разумела ништа! Кад нас клепи болест или несрећа која се увек дешавала другима, мозак ће нам се разбистрити.

Када сте се последњи пут видели са фамилијом и пријатељима? Већ знам, на сахрани, парастосу, у болници. Тад сте имали времена. Али можемо се утешити. Ми се још нисмо потпуно отуђили од себе и од других, још умемо да поштујемо овај наш једини мали живот. Нисмо још потпуно полудели!

Да ли сте чули да су три милиона Земљана (становника планете Земље) постали власници земље (ако је то земља) на Месецу! По цени од шест до девет долара по хектару, куповали су највише Европљани и Американци, тако да је на Месецу купљено 410 милиона хектара земље (ако је то земља). Продаја на Месецу почела је кад је Американац Денис Хоуп основао агенцију „Лунарна амбасада” и почео да издаје тапије...

Зашто се чудимо што нам Америка отима Косово? Американци су већ увелико зграбили плацеве на Месецу. Ускоро ће почети да продају дозволе за градњу и да издају лунарне пасоше.

Пре пет година мислила сам да је моја сестра одлепила. Купила је на једном дунавском острву кућицу, потпуно без папира, од острвског шумара! Шумар је ту и катастар и земљишна књига и тачно зна шта је чије! Нешто као шериф у Тексасу. Шумар је доказ о власништву. Хатишериф. Шта је било с кућицом? Ништа. Никада је није обишла. Нема чамац. А нема ни времена. Ухватио ју је амерички синдром. Трка. Освајање територија.

Моја сестра је од оних који штеде за живот. Планира да, за једно двадесет година, почне да живи. Пуним темпом.

Она верује у луде седамдесете.

Коментари18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.