Шампион који разуме шампиона

Приче о емотивним и физичким проблемима Новака Ђоковића на врхунцу каријере, као и изјаве да не жели више да му титуле и прво место буду приоритет, настављају да изазивају недоумице и опречне коментаре.

Мало је врхунских спортиста који могу да разумеју стање после дуге серије рекорда, а још мање таквих који би отворено говорили о сопственим недоумицама и паду мотивације.

Зато је драгоцена исповест Станисласа Вавринке швајцарским новинарима, о преживљавањима пре, у току, и после меча са Ђоковићем, у њујоршком финалу:

„Многи ме питају како сам успео ноншалантно да уђем на терен свега пет минута после напада панике и напора да зауставим сузе (само сам покушао, али нисам успео). Био сам срећан због саме чињенице да нико није приметио моје црвене очи. Испред 23.000 гледалаца и камера са свих страна, то није лако, али морао сам да прикријем стање у којем сам се налазио. Мора да сам изгледао грозно, јер сам био близу слома, тренутка када све то испустите из себе, физички и ментално. Стварно сам осећао да сам на граници. Можда су, због врућине, сви мислили да се знојим. А, било је и тога.

И, како само успео? Рећи ћу вам: кажњавао сам самог себе. Трудио сам се да сваки поен продужим што више, још једним ударцем, да ми пате ноге, а не глава. Мучио сам се док ми не понестане ваздуха. После таквог поена глава није способна много да размишља. Све што је остало од енергије и концентрације троши се на садашњи и следећи тренутак. Ништа више, ништа даље од тога.

Али, морам да признам: кроз читав први сет често сам се питао како ћу издржати даље. Када сам тако нервозан, умор се осећа јаче, много јаче! И ноге толико боле ... Чак сам викао људима у мом боксу: Не могу, мртав сам, не осећам ноге!

Толико сам се мучио и притискао, губио ваздух, да сам на крају пригушио гласове у глави. И данас то причам са осмехом, али не можете ни да замислите колико те мисли могу да преовладају... Са умором, нисам више мислио ни о чему, чак сам почео да играм добро, опустивши руку за бекхенд и сервис.

Сада морам мало да одморим машину. Последице су остале. Када освојиш гренд слем турнир досегнеш сулуд ниво емоција, другачије стање (жао ми је, али то се тешко објашњава речима). Некада је тешко оправити се, вратити тело и мисли кући, или првом колу следећег турнира, као да се враћаш са ходочашћа...

Обично се каже: није ме то још погодило. Мене јесте, стварно ми се тако чини, али то не значи да ми унутрашњи гласови неће постављати још тешких питања. Видели сте, повукао сам се из Токија. Неки болови и повреде су се вратили и сада морају да се видају. Не можемо увек да се натерамо на патњу. Јер, да буде јасно: не желим да помислите да сам мазохиста!”

Човек који је све три гренд слем титуле освојио на рачун Ђоковића, увек се истицао људским и искреним приступом спорту. Он је један од ретких који у овом тренутку искрено саосећа са српским тенисером, баш као што је то отворено показивао после победа у финалу Ролан Гароса 2015. и Њујорка 2016.

Он зна да Новак није машина нити мазохиста, као и да доживљај треће гренд слем титуле не може да се пореди са оним што је српски ас доживео када је из рекордног, 12. покушаја, освојио Ролан Гарос и први у историји тениса спојио све четири највеће титуле на три различите подлоге.

А, уместо заслуженог одмора, чекали га Вимблдон, Рио и Њујорк, са јединим преосталим циљевима: како од 12 гренд слем титула што пре да скочи на Федерерових 17, а успут да освоји и олимпијско злато, у трци за најбољег у историји.