Четвртак, 29.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: Рајко Грлић, филмски редитељ

Љубавна прича о мржњи

Хрватски Устав, а вероватно и српски, лирска је књига пуна нежности, толеранције и разумевања. Када би се буквално пресликао у живот, боравили бисмо у срећној земљи вечног сунца. За разлику од Устава, за живот се овде не може казати да је досадан
Рајко Грлић (Фото: А. Васиљевић)

 

Може ли да постоји филм који би био љубавна прича о мржњи? Може. Овај парадокс је доказао Рајко Грлић који је, спојивши знање и искуство са хрватским писцем и сценаристом Антом Томићем, створио хуманистички, ангажовани, храбри и надасве актуелни филм „Устав Републике Хрватске”, недавно на фестивалу у Монтреалу награђен Гран-пријем.

У Грлићевом „Уставу” све се предрасуде разбијају на парампарчад, а ирационална мржња према свима и свему што није „чисто хрватско” претвара у могућу љубав. Не чаробним штапићем, у шта ћете се сутра уверити на свечаној премијери у Синеплексу „Ушће” у 20 часова, већ поступком бољег упознавања.

У овом филму који гледаоца удара и у главу и у стомак, а што је најважније, удара и право у срце, видећете и Небојшу Глоговца у маестрално одиграној улози трансвестита – декларисаног хомосексуалца, професора историје, десничара и усташког сина, који се силом прилика дружи са комшијом полицајцем Србином (Дејан Аћимовић) и његовом женом, медицинском сестром, чистокрвном Хрватицом (Ксенија Маринковић). Све их је заједно Грлић, после детаљног међусобног упознавања, бацио у загрљај међусобне љубави. Баш као што налаже члан 39. Устава Републике Хрватске.

Господине Грлићу, како гласи члан 39. Устава Републике Хрватске?

„Забрањено је и кажњиво свако позивање или подстицање на рат или употребу насиља, на националну, расну или верску мржњу или било који облик несношљивости.”

Колико се тај члан поштује у данашњој Хрватској?

Хрватски Устав, а вероватно и српски, лирска је књига пуна нежности, толеранције и разумевања. Када би се буквално пресликао у живот, боравили бисмо у срећној земљи вечног сунца. Земљи обиља и љубави, бесконачно угодној и тиме крајње досадној земљи. За разлику од Устава, за живот се овде не може казати да је досадан. Напротив. Могло би се чак рећи да је у повеликом асинхронитету с тим основним законом по којем би наша заједница требало да функционише. Зашто је то тако? Мислим да се између закона и живота угурао доста дебели слој људи које зовемо „политичари”. Њихов основни посао требало би да буде брига да се закон безболно претаче у живот. А како то није тако, мирно можемо рећи да су они основни узрок за то што та два света не комуницирају баш најбоље. Што би доктори рекли: они су извор болести која нас мучи, те нетолеранције, мржње, небриге.

Да ли је и то разлог што сте Ви и Анте Томић срочили ову филмску причу и снимили овакав филм?

То је један од разлога. Конкретнији је да смо и он и ја добро осетили мирис и нелагоду нетолеранције. Он је неколико пута физички нападнут, мене је тај мирис још деведесетих пропелирао у Америку. Имајући то сазнање и гледајући како се деведесете опет враћају, учинило нам се да је ред да о томе нешто кажемо. Да осећај нелагоде из желуца пренесемо у филмску причу.

Јесмо ли сви ми данас сведоци најстрашније политичке трансвестије?

Мислим да да. Политика је крајње прилагодљива. Исти људи данас тврде једно, сутра без икаквог стида друго. Уз све то, политика је већ дуго изгубила сваки „утопијски” елемент. Она је сирова и огољена борба за власт, а власт је мање више сведена на контролу новца. У великом броју случајева, барем овде код нас, тај новац и завршава у рукама политичара. „Чим видиш политичара да се куне у љубав према домовини ухвати се за џеп, јер тај ће те пре или касније покрасти”, рекао је Менкен, амерички новинар с почетка прошлог века.

Да ли сте могли предвидети или наслутити да ће нетрпељивост постати готово званична политика?

Не, нисмо. Када смо пре више од три године почели да пишемо сценарио ситуација је на површини била релативно нормална. Хрватска је изгледала као земља којој се полагано догађа цивилизацијски искок из тешких деведесетих. Испод тога се ваљало нешто мутно, а онда се на обзорју појавио радикално десни тип који није могао сувисло сложити три реченице, али је неизмерно волео своју домовину. Уз то је имао и јасан концепт ко је непријатељ те његове узвишене љубави. Кога тачно ваља дисциплиновати, укротити, удаљити. И тај тип је на крају дошао на власт. Да није, као уосталом и његови претходници, уловљен с прстима у пекмезу и то дубоко, вероватно би још увек био владар свих наших истина. Ми смо снимили филм пре но што је он дошао на власт. Да је дошао раније, можда га и не бисмо снимили. И када смо га завршили, јавни је простор око нас био препун његових клонова. Тако је наша фикција на великом екрану била врло слична фактуму на малом екрану.

Да ли су људи са ових наших простора осуђени на стално бројање крвних зрнаца?

Док год дозвољавамо да нас политика на то подстиче, док год их пуштамо да нас тиме хране и забављају, тако и даље може бити.

Ваш филм указује и на манипулацију мржњом, али и на то да још увек постоји „манијак који стално трује псе” по граду?

Радили смо овај филм, непоправљиви оптимисти какви већ јесмо, верујући да се мржња понекад, уз огроман напор, може заменити нормалним људским односима. Али, уз сав тај наш оптимизам носили смо бреме искуства које је говорило да политика живи од „тровања мржњом” и да ће се увек неко такав појавити и покушати да замути воду.

Фрустрације понете из куће, снажне предрасуде свих врста, како се то лечи? Љубавним филмом о мржњи? Учењем толеранције?

То се лечи полагано и надасве болно. Онако како су то радили у Јужној Африци где су од кварта до кварта суочавали крвника и жртву, терали их да данима разговарају, изговоре своје несреће, да се испричају, да кажу све што је остало наталожено.

Осим што је дирљив, овај филм је и веома храбар. Одакле се црпи оваква стваралачка храброст?

Спиноза је говорио да је слободан само онај човек којим не управља страх. Но, нисам осећао да ми је за овај филм била потребна нека нарочита храброст. То је једноставно нека елементарна грађанска дужност да, ако си у прилици, кажеш шта мислиш о времену и простору у коме живиш. Анте и ја смо то и писали чистих намера. Зато сам и покушао да ту причу крајње једноставно режирам, а на крају, са Андријом Зафрановићем у монтажи, да је једноставно затворим, заокружим. Баш сам некако лако радио овај филм. И са продукцијске и са режијске стране. Било је то једно од оних ретко угодних и надасве мирних снимања.

Када филм буду видели Ваши студенти на Филмској школи у Охају, шта би могли да Вас питају?

Не знам. Филм ћу им показати 1. новембра и правићемо гала премијеру од које сав приход иде за њихов играни филм који, као ментор, са њима радим. Када се премијера заврши, отићи ћу са њима, са тим мојим шареним друштвом: Турчином, Ирачанином, Колумбијцем и Американцем, у неку пивницу и попричати. Надам се да ће неки бити подједнако окрутни према мени као што сам ја то према њима.

Маестрални су у филму Небојша Глоговац, Ксенија Маринковић, Дејан Аћимовић, Божидар Смиљанић – опет сте непогрешиви у одабиру глумаца?

Од почетка смо знали да ће полицајца играти Дејан Аћимовић а медицинску сестру, његову супругу, Ксенија Маринковић. За њих смо и писали сценарио. Дејан читав живот игра грубијане и насилнике. Једном сам га имао на пробном снимању за филм „Чудо у Поскоковој Драги”, који нисмо успели да реализујемо, и покушао да са њим обрнем игру. Макнути ту вањску грубост и дати му прилику да буде нежан, миран, а да при томе не изгуби унутрашњу снагу. Тако смо сложили и ову његову улогу у „Уставу Републике Хрватске”. На Ксенију Маринковић не ваља трошити пуно речи. Она је Павле Вуисић хрватског филма. Она борави у кадру, живи, постоји. Она је велика радост сваког филма. За улогу професора сам се добро намучио. Више од годину дана сам радио аудиције док нисам нашао Небојшу Глоговца. Он је по свему био чиста супротност ономе што тај лик јесте. Био је контраподела и већ је на самом пробном снимању било јасно да је то он. Имао је и снагу и мекоћу потребну за тај лик. Био је велики ужитак радити са њим. Четврто лице из тог квартета је Божидар Смиљанић. Играо је у пуно филмова и у пуно позоришних комада. Уз све то он није тако стар као што изгледа на филму. Своју улогу игра под маском и са великим самоодрицањем. Тај минимализам није једноставан за играње. Укратко: играти се са филмом када у руци имаш таква четири аса.

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.