Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НИКАД РОБОМ

Сећање на четничког оца партизанских курира

Уочи растурања Југославије, има томе више од четврт века, у чувеном Дому (што је шифрован назив кафане Дома армије у Горњем Милановцу), локални пакосници почели су да задевају згуреног човека под шајкачом што је седео за суседним столом запиткујући га – где су му сад Мирко и Славко?

– Ено их на Дедињу, уживају у пензији, ваљда ће их одменити Вук и Војо – одговорио им је мртав-хладан, чиме је примирио кафану и запеглани персонал, а пренуо из дремежа тобож незаинтересоване раднике Службе који су у Дому деценијама самопрегорно лили зној.

Не би ли распршио нелагодан мук и кафанским гостима вратио осмех на лица, пријатељ који им је из престонице дошао у госте упита га – откуд то да је у својим стриповима „Никад робом” наменио главним јунацима, младим партизанским куририма, да побију готово пола Вермахта, али да никад нису заратили и против „домаћих издајника”?

– Казаћу ти кад проценим да смем – обећао му је Десимир Жижовић, у рудничко-таковском крају познатији као Буин, па наставио да сркуће кафу.

Фото Саша Савовић
Десимир Жижовић Буин, почетком шездесетих година, осмислио је стрип јунаке Мирка и Славка, мале партизане који су својом домишљатошћу и храброшћу распаљивали машту деце широм Југославије. Био је то домаћи стрип с тиражом од кога и данас многе издаваче хвата вртоглавица. По њему је Тори Јанковић снимио филм, а преведен је чак и на кинески језик

Слабо се памти да је почетком шездесетих година управо он осмислио Мирка и Славка, мале партизане који су својом домишљатошћу и храброшћу распаљивали машту деце широм Југославије. Био је то тада најпопуларнији домаћи стрип, с тиражом од кога и данас многе издаваче хвата вртоглавица. По њему је Тори Јанковић снимио филм, а преведен је чак и на кинески језик. Због тога неки Милановчани још тврде како би барем два-три спрата новог (а већ туђег?) здања „Дечјих новина” требало да се прибележе Буину, Мирку и Славку. Равноправно. Ваљало би знати и да је имао велико срце, па је свакој власти, и народној, и ненародној, био поштен кафански опозиционар, што је увек и свуда било вредно поштовања... и будне пажње!

Али, прича започета пре четврт века у Дому имала је и наставак.

Крајем новембра 1996. године позвао је оног пријатеља из Београда да што пре дође у Горње Бранетиће. Слути, рече, да му је дошло време, а не би да оде док не испуни дата обећања и измири бар неке рачуне.

Седео је на троношцу под крушком у дворишту родне куће, оронуо и урушен колико и она. И чим је наточио мученицу, госту за добродошлицу а себи за лек и окрепљење, позвао је супругу да му изнесе „ону слику”.

У једноставном раму и под прашњавим стаклом била је фотографија усуканог, још голобрадог момка с кратком пушком „италијанком”, одевеног у војничку униформу и са шајкачом на којој се једва назирао грб Краљевине Југославије. Беше то млади Буин.

– Кад су Немци нахрупнули, наравно да сам кренуо да браним земљу – почео је о слици. – Сељацима не треба „позивница”. И тако сам завршио на Равној гори. Тамо су оценили да сам млад и килав, али како сам био надарен за цртање ипак су ме задржали и поверили ми да илуструјем некакве новине, те сам ратовао с оловком у руци. Наслућујући како ће се то наше војевање завршити, Драгиша Васић ме је нешто касније најурио натраг, кући. Само, не бива како се човек нада. Кад су оно 19. септембра 1944. у Горњи Милановац наишли партизани, позове нас неколико комесар Ђорђе Андрејевић Кун па рече да је обавештен „како смо се држали током окупације” и потера нас на Сремски фронт, обећавши да ће сваком ко се жив врати све бити опроштено. Вратио сам се једино ја. Можда бих прошао и горе да је имало шта да ми се одузме, али, срећом, сиротиња никоме није оперативно занимљива. Тај део моје биографије још се чува у архиву општинског комитета. Зато, а највише из ината, поштедео сам припаднике Југословенске војске у отаџбини.

Упокојио се 6. децембра 1996, само неколико дана након оног сусрета с измиривањем рачуна. Прошле су од тада две деценије, па иако га често спомињу, никоме у Милановцу није пало на памет да се Буину посвети неки затурени сокак, а ако на „листи чекања” имају важније великане, да по њему назову бар неку скрајнуту кафану. Због Мирка и Славка.

Коментари81
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.