Уторак, 24.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Добар је Бог, али и ђаволи су јаки

Народ сумња у свакога и све. Постоји, ипак, једна особа којој верујемо безрезервно, у чијем смо друштву увек заштићени, безбрижни и срећни. То је мајка. Зато се и каже: Добро му је као у материном трбуху
Писмо САВАМАЛА нормал (Дарко Новаковић)

Оче­ку­је се да на­род­не му­дро­сти са­др­же сна­жне, јед­но­знач­не по­ру­ке ко­је се пре­но­се с ге­не­ра­ци­је на ге­не­ра­ци­ју баш за­то што су уте­ме­ље­не на ста­бил­ном си­сте­му вред­но­сти. И баш за­то па­жњу при­вла­чи чи­ње­ни­ца да нам на­род­не по­сло­ви­це че­сто ша­љу дво­стру­ке по­ру­ке о не­ким ва­жним жи­вот­ним пи­та­њи­ма и лич­но­сти­ма.

Тво­рац на­род­них по­сло­ви­ца опре­зан је и ре­зер­ви­сан пре­ма све­му око се­бе, а по­себ­но пре­ма нај­бли­жи­ма. Ува­жа­ва сво­ју же­ну и не мо­же без ње (Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни. Ни­ко­је бла­го не вре­ди као вред­на же­на. Ђе ни­је же­не, он­ђе ни­је ни ку­ће. И зла је же­на до­бра же­на. Чо­ек не мо­же би­ти чо­ек док га же­на не кр­сти), али је исто­вре­ме­но пре­зи­ре и не­ма по­ве­ре­ња у њу: Не ве­руј ље­ти­ни док је не мет­неш у ам­бар, ни же­ни док је не мет­неш у гроб. Што јед­на же­на зна, ви­ше ни­је тај­на. Што же­на ви­ше пла­че, ви­ше му­жа ва­ра. Зми­ја и же­на ствар је јед­на. Го­ре је злу же­ну дир­ну­ти но злу гу­ју. У же­не је ду­га ко­са а крат­ка па­мет. Же­ну и зми­ју по гла­ви удри. Ла­ја­ва же­на ви­ше пу­та би­је­на. Два пу­та је чо­век ве­сео: пр­вом кад се оже­ни, а дру­гом кад же­ну уко­па. На­род ис­по­ља­ва дво­струк од­нос и пре­ма бра­ту, па и пре­ма вла­сти­том по­ро­ду: Брат ни­је ма­ла ри­јеч, али Ако зло­тво­ра не­маш, мај­ка ти га је ро­ди­ла. Или: Де­ца су Бож­ји бла­го­слов, али Дје­ца су не­вјер­на дру­жи­на. 
Тво­рац на­род­них по­сло­ви­ца је сум­њи­чав чак и пре­ма Бо­гу. Ко­ли­ко му је ва­жан Бог по­твр­ђу­је чи­ње­ни­ца да су нај­фре­квент­ни­је име­ни­це у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма упра­во Бог и чо­век. С јед­не стра­не, ве­ру­је му и узда се у ње­га: Бог је ста­ри да­ва­лац. Бог дао, Бог и узео. Бог ти до­бро дао! Бог ти здра­вља дао! Жи­вот му од Бо­га! Јед­но дру­го­му, а Бог (ће) сва­ко­му. Та­ко ми Бог ђе­цу на­ми­рио у сва­чем за што га мо­лио! Хва­ла Бо­гу на ње­го­ву да­ру!  Све­стан то­га да је Бог пра­ве­дан и да по­ма­же они­ма ко­ји то за­слу­жу­ју, чо­век му је за­хва­лан (Хва­ла Бо­гу на ње­го­ву да­ру), али ни­је увек за­до­во­љан оним што је до­био. Из­му­чен си­ро­ма­штвом и гла­ђу, по­ру­чу­је: Хва­ла, Бо­же, и на чор­би, а ме­со ћу од­спа­ва­ти. Бог сре­ћу ди­је­ли, а ашчи­ја чор­бу. Бог сре­ћу ди­је­ли, а Вла­хи­ња су­рут­ку. Кроз ове по­сло­ви­це про­ве­ја­ва иро­ни­ја, не­за­до­вољ­ство бож­јом пре­ви­ше ап­стракт­ном по­др­шком и ома­ло­ва­жа­ва­ње та­квих да­ро­ва. Гла­дан и си­ро­ма­шан, се­љак че­зне за ма­те­ри­јал­ним, а не за ду­хов­ним: Ко има по­ља има дио Бо­га. У не­ким по­сло­ви­ца­ма на­род по­ру­чу­је да се не тре­ба пре­ви­ше узда­ти у Бо­га, већ у соп­стве­ну сна­гу: Бо­гу се мо­ли, али к бри­је­гу гре­би. Док се чо­ек чу­ва, и Бог га чу­ва. У без­на­ђу, се­љак по­не­кад из­гу­би ве­ру у Бо­га и у би­ло ко­га: Бог ви­со­ко, а цар да­ле­ко. Ова­кав став кул­ми­ни­ра не­за­хвал­но­шћу и спрем­но­шћу на цен­ка­ње у ве­зи са тим шта се Бо­гу за­уз­врат мо­же да­ти: Ако је и Бо­гу, мно­го је. Ба­да­вад се ни Бож­ји гроб не чу­ва. 
Ако све не кре­не оним пу­тем ко­јим је за­ми­слио, чо­век је спре­ман да по­сум­ња у бож­ју све­моћ: До­бар је Бог (али су и ђа­во­ли ја­ки)! По­ста­је сум­њи­чав и ре­зер­ви­сан пре­ма оба­ве­зи да ис­пу­ња­ва бож­је на­ло­ге, јер му се чи­ни да га та­кво по­сту­па­ње не во­ди у до­бром сме­ру: Ко мно­ги­ма Бо­га ра­ди до­бро чи­ни, нај­по­сли­је сам до про­шње до­ђе. Гле­да­ју­ћи на Бо­га, одох про­сит за Бо­га. Чи­ни му се да Бог по­не­кад не­ма до­вољ­но мо­ћи да одр­жи прав­ду на све­ту: Удри, Бо­же, кри­во­га, а пра­ви је одав­но по­ги­нуо. И док му се обич­но чи­ни да је Бог нај­пра­вед­ни­ји су­ди­ја (Ка­ко ја ко­ме, та­ко ње­му Бог, Ка­ко ко ме­не, та­ко ње­му Бог), по­не­кад кло­не у ве­ри и учи­ни му се да тре­ба пу­сти­ти ства­ри да те­ку сво­јим то­ком ка­да их је већ и Бог пре­пу­стио слу­ча­ју: Кад му Бог ни­шта не­ће, про­ђи га се и ти. 
На­род сум­ња у сва­ко­га и све. По­сто­ји, ипак, јед­на осо­ба ко­јој ве­ру­је­мо без­ре­зер­вно, у чи­јем смо дру­штву увек за­шти­ће­ни, без­бри­жни и срећ­ни. То је мај­ка. За­то се и ка­же: До­бро му је као у ма­те­ри­ном тр­бу­ху.
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.