Добар је Бог, али и ђаволи су јаки

Оче­ку­је се да на­род­не му­дро­сти са­др­же сна­жне, јед­но­знач­не по­ру­ке ко­је се пре­но­се с ге­не­ра­ци­је на ге­не­ра­ци­ју баш за­то што су уте­ме­ље­не на ста­бил­ном си­сте­му вред­но­сти. И баш за­то па­жњу при­вла­чи чи­ње­ни­ца да нам на­род­не по­сло­ви­це че­сто ша­љу дво­стру­ке по­ру­ке о не­ким ва­жним жи­вот­ним пи­та­њи­ма и лич­но­сти­ма.

Тво­рац на­род­них по­сло­ви­ца опре­зан је и ре­зер­ви­сан пре­ма све­му око се­бе, а по­себ­но пре­ма нај­бли­жи­ма. Ува­жа­ва сво­ју же­ну и не мо­же без ње (Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни. Ни­ко­је бла­го не вре­ди као вред­на же­на. Ђе ни­је же­не, он­ђе ни­је ни ку­ће. И зла је же­на до­бра же­на. Чо­ек не мо­же би­ти чо­ек док га же­на не кр­сти), али је исто­вре­ме­но пре­зи­ре и не­ма по­ве­ре­ња у њу: Не ве­руј ље­ти­ни док је не мет­неш у ам­бар, ни же­ни док је не мет­неш у гроб. Што јед­на же­на зна, ви­ше ни­је тај­на. Што же­на ви­ше пла­че, ви­ше му­жа ва­ра. Зми­ја и же­на ствар је јед­на. Го­ре је злу же­ну дир­ну­ти но злу гу­ју. У же­не је ду­га ко­са а крат­ка па­мет. Же­ну и зми­ју по гла­ви удри. Ла­ја­ва же­на ви­ше пу­та би­је­на. Два пу­та је чо­век ве­сео: пр­вом кад се оже­ни, а дру­гом кад же­ну уко­па. На­род ис­по­ља­ва дво­струк од­нос и пре­ма бра­ту, па и пре­ма вла­сти­том по­ро­ду: Брат ни­је ма­ла ри­јеч, али Ако зло­тво­ра не­маш, мај­ка ти га је ро­ди­ла. Или: Де­ца су Бож­ји бла­го­слов, али Дје­ца су не­вјер­на дру­жи­на. 
Тво­рац на­род­них по­сло­ви­ца је сум­њи­чав чак и пре­ма Бо­гу. Ко­ли­ко му је ва­жан Бог по­твр­ђу­је чи­ње­ни­ца да су нај­фре­квент­ни­је име­ни­це у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма упра­во Бог и чо­век. С јед­не стра­не, ве­ру­је му и узда се у ње­га: Бог је ста­ри да­ва­лац. Бог дао, Бог и узео. Бог ти до­бро дао! Бог ти здра­вља дао! Жи­вот му од Бо­га! Јед­но дру­го­му, а Бог (ће) сва­ко­му. Та­ко ми Бог ђе­цу на­ми­рио у сва­чем за што га мо­лио! Хва­ла Бо­гу на ње­го­ву да­ру!  Све­стан то­га да је Бог пра­ве­дан и да по­ма­же они­ма ко­ји то за­слу­жу­ју, чо­век му је за­хва­лан (Хва­ла Бо­гу на ње­го­ву да­ру), али ни­је увек за­до­во­љан оним што је до­био. Из­му­чен си­ро­ма­штвом и гла­ђу, по­ру­чу­је: Хва­ла, Бо­же, и на чор­би, а ме­со ћу од­спа­ва­ти. Бог сре­ћу ди­је­ли, а ашчи­ја чор­бу. Бог сре­ћу ди­је­ли, а Вла­хи­ња су­рут­ку. Кроз ове по­сло­ви­це про­ве­ја­ва иро­ни­ја, не­за­до­вољ­ство бож­јом пре­ви­ше ап­стракт­ном по­др­шком и ома­ло­ва­жа­ва­ње та­квих да­ро­ва. Гла­дан и си­ро­ма­шан, се­љак че­зне за ма­те­ри­јал­ним, а не за ду­хов­ним: Ко има по­ља има дио Бо­га. У не­ким по­сло­ви­ца­ма на­род по­ру­чу­је да се не тре­ба пре­ви­ше узда­ти у Бо­га, већ у соп­стве­ну сна­гу: Бо­гу се мо­ли, али к бри­је­гу гре­би. Док се чо­ек чу­ва, и Бог га чу­ва. У без­на­ђу, се­љак по­не­кад из­гу­би ве­ру у Бо­га и у би­ло ко­га: Бог ви­со­ко, а цар да­ле­ко. Ова­кав став кул­ми­ни­ра не­за­хвал­но­шћу и спрем­но­шћу на цен­ка­ње у ве­зи са тим шта се Бо­гу за­уз­врат мо­же да­ти: Ако је и Бо­гу, мно­го је. Ба­да­вад се ни Бож­ји гроб не чу­ва. 
Ако све не кре­не оним пу­тем ко­јим је за­ми­слио, чо­век је спре­ман да по­сум­ња у бож­ју све­моћ: До­бар је Бог (али су и ђа­во­ли ја­ки)! По­ста­је сум­њи­чав и ре­зер­ви­сан пре­ма оба­ве­зи да ис­пу­ња­ва бож­је на­ло­ге, јер му се чи­ни да га та­кво по­сту­па­ње не во­ди у до­бром сме­ру: Ко мно­ги­ма Бо­га ра­ди до­бро чи­ни, нај­по­сли­је сам до про­шње до­ђе. Гле­да­ју­ћи на Бо­га, одох про­сит за Бо­га. Чи­ни му се да Бог по­не­кад не­ма до­вољ­но мо­ћи да одр­жи прав­ду на све­ту: Удри, Бо­же, кри­во­га, а пра­ви је одав­но по­ги­нуо. И док му се обич­но чи­ни да је Бог нај­пра­вед­ни­ји су­ди­ја (Ка­ко ја ко­ме, та­ко ње­му Бог, Ка­ко ко ме­не, та­ко ње­му Бог), по­не­кад кло­не у ве­ри и учи­ни му се да тре­ба пу­сти­ти ства­ри да те­ку сво­јим то­ком ка­да их је већ и Бог пре­пу­стио слу­ча­ју: Кад му Бог ни­шта не­ће, про­ђи га се и ти. 
На­род сум­ња у сва­ко­га и све. По­сто­ји, ипак, јед­на осо­ба ко­јој ве­ру­је­мо без­ре­зер­вно, у чи­јем смо дру­штву увек за­шти­ће­ни, без­бри­жни и срећ­ни. То је мај­ка. За­то се и ка­же: До­бро му је као у ма­те­ри­ном тр­бу­ху.
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду