Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА ЗЕЛИНСКА, писац

Ако се Црногорцима одузме реч „полако” то више неће бити та земља

Занимљиво ми је што у Србији и Црној Гори људи знају историју своје породице до седмог колена уназад. Рус се једва сећа и своје баке
(Фото: Лична архива)

 

61. САЈАМ КЊИГА

Путовања су инспирисала руску новинарку и књижевницу Јелену Зелинску да напише збирку приповедака, есеја и путописа „Јабука са јабуке“ (Албатрос плус, превод Људмила Јоксимовић), штиво које повезује прошлост и савременост европских земаља, схватања о писцима као што су Лоренс Дарел, Данијел Дефо, Достојевски, Пушкин..., ходочашћа у Свету земљу, белешке о Србији и Црној Гори у којима Зелинска све више борави последњих година. Са 61. Међународног сајма књига, где је представила ово дело, Јелена Зелинска одлази у Солун на промоцију зборника савремене руске прозе у који је уврштена прича из ове њене књиге.

„Грчку треба оставити на миру, вратити јој драхму. И нека Унеско не штити звонике, рушевине и стубове, већ начин живота“, део је ваше приповетке. Зашто очувати баш начин живота?

Путујем много и путујем с љубављу. Сва моја опажања током путовања у различите земље довела су ме до једног не баш тако савременог закључка. Начин живота људи је оно што је највећа вредност. То је оно што заслужује и што мора да буде сачувано. И то у свакој земљи. У Грчкој нарочито, где постоји спој склада, реда и лепоте и хаоса живота који влада наоколо. Енглеску не смемо да лишимо њених „привиђења“, а ако се Црногорцима одузме омиљена реч „полако“ то више неће бити та земља. Свака земља има тај свој такозвани цимес и то је важније од свега другог, од новца, од кућних уређаја или од аутомобила. Мислим да је важно да државе задрже своје идентитете, а да уједно очувају и своје узајамне везе. После брегзита ми смо сведоци рађања нових односа у свету. Показало се да је у свим земљама култура важнија од материјалног живота.

Пишете и о енглеским писцима који су у Русији годинама били потиснути, на неки начин их поново откривате, као Данијела Дефоа, на пример?

Овде ми је било важно да читаоцу покажем истину. Ни совјетски читаоци, а ни данас руски, заправо нису знали шта се заиста десило са великим Дефоовим романом „Робинзон Крусо“. За све нас је од детињства тај роман представљао авантуру, способност човека да преживи, љубав према путовањима. То се десило због тога што је овај велики роман намерно био објављен тако да је из њега било избачено све што је имало везе са хришћанством. Један читалац питао ме је шта се заправо десило са Робинзоном на пустом острву. Ја сам му одговорила: „Постао је хришћанин”. Када сам почела да пишем схватила сам да је лик Робинзона лик човека који је од разбојника, гусара, постао хришћанин.

Такав пут прешао је такође и Данијел Дефо који се бавио трговином, кријумчарењем, имао посла са бандама, живео је обичним животом авантуристе 18. века, постао публициста, од присталице краља израстао у присталицу слободе, и на крају крајева доспео до тога да је постао велики хришћанин. Пишем и о руском преводиоцу овог романа Корнеју Чуковском, који се „Робинзоном“ бавио тешких тридесетих година 20. века у Русији, и који је избацио све оно хришћанско из те књиге. Он је, пак, постао борац против хришћанства. Прочитала сам затим његове дневнике и дневнике његове деце и схватила сам у каквој је ситуацији био, због чега не могу да будем његов судија. Чуковски је заправо жртва. То је једноставна истина: човек који се одриче хришћанства у најбољем случају је мученик.

Да ли сте и ви као новинар били у прилици да браните своја уверења?

Наравно. Свако ко прочита књигу видеће да је начин на који се Данијел Дефо борио за своје принципе и за слободу новинарства, да је то данашња ситуација.

Износите утисак да сада у Русији ка монархији као друштвеном уређењу тежи све већи број људи. Шта то говори о руском друштву?

То је лични утисак. Ми смо од своје историје, од своје цркве и сопственог наслеђа били одвојени готово стотину година, а много је важно трагање за овим вредностима. Моја књига се зове „Јабука са јабуке“, то је и наслов једне од прича у овој збирци који има везу са мојим првим романом „На рекама вавилонским“, саги о две породице, чије историје сам четири године истраживала у архивама. Ова приповетка, пак, говори о томе како мајка са двоје деце долази у град где су давно живели њихови преци, а једино чега се мајка сећа јесте да је поред њихове куће био огроман врт пун јабука. То је прича о томе како једна породица трага за својим наслеђем. Занимљиво ми је то што у Србији и Црној Гори људи знају историју своје породице до седмог колена уназад. Ако то питате неког Руса, биће добро ако се сети и своје баке. За Русе је сада много важно да се повежу са својим изгубљеним наслеђем. Отуда велико интересовање за монархију и жестоки спорови око историје.

Да ли се руски идентитет сада брани пред некадашњим бољшевичким потирањем?

На то питање може се одговорити питањем: „Да ли су Руси изгубили свој идентитет или он јесте овакав какав је сада?“ И ово што се десило током 80 година, можда то и јесмо ми... Питање је да ли је Лењин Русе претворио у бољшевике, или их је управо нашао у Русима... То је заиста драматично.

Открили сте да сте Немица пореклом, а опет чак и духовито кажете да се Руси боје Немаца и самог немачког језика због страдања у ратовима... Да ли се било који народ може прогласити колективно кривим?

Сви који су рођени у Петрограду, у пограничном региону, имају мешавину различите крви. Тај мистични страх од Немаца постоји у европским земљама и у Русији, чак и пред немачким језиком. Све се решава судњег дана, нико неће моћи да изађе тада и да тражи изговоре. Свако ће појединачно одговарати за оно што је урадио.

Да ли су Срби и Руси слични као што се сматра?

Моја отаџбина је руски језик. Али, пошто учим српски, увиђам у томе три етапе. Прва је да се чини да су речи и слова оба наша језика слични, чак и падежи. А онда се увиђа да је то сасвим други језик и да сличности само сметају. Када сте научили граматику и имате фонд речи онда одједном схватате да је унутарња логика руског и српског иста, да црквенословенски уједињује наше језике и да је то заправо један језик.

Коментари27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.