Ликвидација „Заставе”

Привредни суд у Крагујевцу је 25. октобра 2016. прогласио банкрот „Застава аутомобила”.

У току је стечајни поступак који је летос иницирало Министарство привреде, због трајне неспособности плаћања и вишегодишње блокаде рачуна овог привредног субјекта, насталог у ери самоуправног социјализма, у јеку послератне индустријализације земље сељака на брдовитом Балкану.

Финансијски резиме, изнет не у судници, већ у сали Скупштине града, на првом поверилачком рочишту које је пратило неколико стотина бивших радника, гласи: укупан дуг је 41 милијарда динара, а расположиви капитал свега 650 милиона.

Пролетери се питају је ли то све, има ли њихова стара фирма, која их је деценијама хранила, још нешто од имовине, где су паре од продаје сервиса, салона аутомобила, одмаралишта и других непокретности заборављених у републикама бивше СФРЈ.

Изгледа да књига није затворена, биће да ће се о „Застави” још писати, све док коначно не буде избрисана и са папира, а вероватно и после тога.

Жилави организам, створен надљудским напором Првослава Раковића, под чијом је управом 1962. покренута индустријска производња аутомобила у Србији, по свему судећи не умире лако, мада је држава решила да га упокоји и пошто-пото гурне у заборав, упркос живим сведоцима који памте и причају...

Причају како су „Вилисови” џипови почели да се монтирају одмах после рата, како је 1954. купљена лиценца од „Фијата” за 350 милиона тадашњих лира, како је Раковић, без знања Тита и партије, отишао у Торино и подигао кредит за почетак серијске производње „фиће”...

Сећају се златних година и причају о слави коју је фабрици донео „стојадин”, најбољи ауто Европе 1970, са заносом говоре о холивудској авантури „југа” који је 1986. почео да се извози у САД...

Кисело се осмехују кад их неко подсети на санкције из деведесетих када су, зарад парчета хлеба, били принуђени да шверцују бензин и цигарете, горко се сећају НАТО бомбардовања 1999, када су срушени или тешко оштећени најзначајнији погони „Завода Црвена застава”...

Никако не заборављају ни почетак реструктурирања фабрике 2001, када је са посла, у једном дану, отпуштено 15.000 радника који су протестовали све до 2008, када је „Фијат” поново дошао у Крагујевац, а они се понадали да ће стари пријатељ „Заставе”, у новим погонима и за новим машинама, у које је уложено 1,3 милијарде евра, запослити њихову децу...

Раковић је још седамдесетих година прошлог века говорио да „Застава”, уколико се не повеже са неким јачим партнером, не може опстати на тржишту. Данас се, пак, говори о повлачењу „Фијата” из Србије, будући да се и та компанија тешко носи са конкуренцијом.

„Заставу” више нико не може да врати, о томе не треба ни размишљати, али би је ваљало бар достојанствено испратити, да се зна ко јој је часно служио, а ко је очерупао оно што је од ње остало.