Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Отерана невиност

Ова критика је део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања
„Ружење народа у два дела“, према драми Слободана Селенића, редитељ Андраш Урбан, Народно позориште Суботица (Фото НП Суботица)

Селенићева драма „Ружење народа у два дела“, праизведена 1987. године у Југословенском драмском позоришту, структурално сложено раскопава историју политичких неслога на мапи Србије. Кроз паралелно приповедање два тока догађаја, сукоба међу затвореницима 1945. и бруталног убиства Карађорђа 1817. године, заоштрене политичке подељености са крвавим последицама се указују као константе у српској историји.

У разорно опомињућој, успешној и потребној представи Андраша Урбана, структура Селенићеве драме је задржана, али су у њу уведени и фрагменти других текстова, на пример „Хомогене Србије“ Стевана Мољевића који заговара стварање велике Србије и њено етничко чишћење (драматургија Сузана Вуковић). Тим путем се појачава критика ужасности нарастајућег фашизма, што је једна од главних тема представе. У погледу драматургије, битно су укључени и сонгови који и на звучном плану упадљиво одражавају политичке сукобе (композиторка Ирена Поповић Драговић, музичари Геза Кучера мл. и Маћаш Лакатош). На сцени се тако смењују четничке и партизанске песме, грубе и офанзивне. Застрашујуће урлане речи „Ој четници са Равне горе, збијајте се у редове“ или „Убићемо, заклаћемо, ко са нама неће“, праћене су утапањем у алкохол, оргијањем и дивљачким мучењем другачијих појединаца.

Глумци играју на голој сцени, уоквиреној четничким заставама са цртежом лобање и натписима „За краља и отаџбину“ и „Слобода или смрт“ (сценограф Марија Калабић). Промене токова догађаја из Селенићеве драме се означавају подизањем и спуштањем различитих застава, југословенске која одређује радњу у затвору и српске која прати дешавања око убиства Карађорђа. У затворском делу радње, сценске боје су црно-беле, актери су углавном у црно, донекле милитаристички, обучени (костимограф Марина Сремац). И поменута југословенска застава је црно-бела, што укупно тумачимо као симболички одраз поједностављеног, црно-белог погледа на свет. Или си лево или десно, средина није прихватљива. Они у средини су најсумњивији, другачијост и индивидуализам се не праштају, што је случај са Славољубом Медаковићем (Лазар Јовановов) кога руља мрцвари по сцени, уз појање попа Саве (Зоран Бучевац), односно симболичку подршку цркве.

Актери су често у делу публике, седе с нама или се ту мувају, извикујући пароле из наших редова, што схватамо као израз идеје да су они део нас. Те језиве силеџије нису увек на одвојеној позорници, у неком засебном свету, већ су ту, с нама, неки од нас су они. Глумци Владимир Грбић (Стеван Станковић/Учитељ), Димитрије Динић (Обрад Цветковић/Јерменин), Срђан Секулић (Чапајев/Вујица) наступају у оба дела радње, представљајући и завађене затворенике и Милошево завереничко-егзекуторско окружење. То између осталог тумачимо као знак историјске константности политичког насиља и друштвеног расејавања мржње, што је била и Селенићева идеја, разлог испреплетаних токова догађаја у драми. Милоша Обреновића игра Јован Ристовски као помало лакрдијашку фигуру, скоро да не престаје да чеше полни орган јер је заражен полном болешћу. За то време планира политичко убиство свог кума, изговарајући типичну мисао у погледу унутрашњих политичких подела и злочина почињених у борби за власт: „Карађорђа ја морам убити, ако ’оћу Србијом господарити. Лако ћу ја с Турчином“.

Урбан глумце води грубо и сирово, тон игре је агресиван до сржи, нема места за суптилност. На тако затрованој сцени жена нема, што такође схватамо симболички. Свака нежнија, деликатнија, женска осећајност је беспоштедно протерана. Од женских ликова из Селенићеве драме, Мајке, њених девојчица и Андре, Славољубове жене, на Урбановој сцени су остале само лутке и мушкарци преобучени у жене (Мајка/Милан Вејновић, Андре/Игор Грекса). Девојчице, симбол заклане невиности из Селенићеве драме, представљене су као лутке којима глумци марионетски управљају (Јован Здравковић и Игор Грекса). Невиност више ни у најави није могућа, само су остале лутке, као њен далеки одраз, знак сећања на невиност заосталу у неком другом свету.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.