уторак, 18.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 01.11.2016. у 08:15 Миленко Срећковић

Привид борбе за социјалну правду

Не можемо бити социјалисти ако нисмо и антиимперијалисти
Душан Лудвиг

Међу најефикаснијим начинима сузбијања отпора друштвеној репресији, неједнакости и неправди истичу се политичка кооптација и сличне манипулативне стратегије, попут формирања лажне опозиције, политике двоструких стандарда и ширења дезинформација. Изглед је одавно постао важнији од суштине, те није необично што се толико напора улаже у креирање привида борбе за социјалну правду, економски опоравак и људска права, као номиналне фасаде стварног империјалистичког поробљавања. Борба за људска, радничка, женска и ЛГБТ права, борба за социјалну правду, антикорупцијска борба – све се оне на најбезочнији начин асимилују, извитоперавају и постају оружје у рукама империјалиста. Примери за то су многобројни.

Сетимо се бомбардовања Авганистана за које је као оправдање послужило и наводно ослобађање тамошњих жена њихове талибанско-шеријатске потчињености; или како је окупација Косова правдана тобожњом бригом за стање људских права у тој покрајини. Оно што међутим највише боде очи у овој политици јесте њена селективност. Где је, питамо се, та невидљива граница која раздваја положај жена у проблематичном Авганистану од оних у подобној Саудијској Арабији, албанска људска права од права других мањина на Косову, корупцију у Русији од оне у земљама НАТО-а итд. При подробнијој анализи, политичка гесла и пароле, по себи исправне, откривају нам се као очигледни изговори за неке сасвим друге, не тако исправне циљеве. Тако борба за демократију и људска права, поткрепљена економским санкцијама и бомбашким кампањама, формира контекст у којем Мадлен Олбрајт без оклевања себи може дати за право да пред телевизијским камерама изјави нешто чега би се и сам Гебелс постидео: да је смрт педесет хиљада ирачке деце услед економских санкција оправдана оним што је њима постигнуто.

Бавећи се актуелном ситуацијом, Крис Хеџес, угледни амерички новинар и ратни репортер, закључио је да не можемо бити социјалисти ако нисмо и антиимперијалисти. Из те перспективе сасвим је ирелевантно да ли се залажемо за побољшање радничких права ако истовремено или управо тиме помажемо реализовање империјалистичких интереса и циљева.

Империјалистичким интересима сметња је само онај национализам који му стоји на путу а не национализам сам по себи

С обзиром на крајње незадовољавајуће ограђивање левичарских покрета од кооптираних фракција, не би требало да нас чуди што из такве ситуације највише политичких поена присвајају десничарски популисти. У Србији се нико од силних бораца за људска права ни дан-данас не усуђује да укаже на гетоизацију неалбанског становништва на Косову, етнократској територији под контролом империјалистичких магната, иако је то тренутно најбезочније кршење људских права на нашим просторима. Антинационализам на овим просторима такође је у највећој мери кооптиран од империјалистичких снага – бивајући уз то, парадоксално, заснован управо на националистичким предрасудама. Свим припадницима једног „народа” треба наметнути кривицу за оно што се дешавало у рату, „суочити их с прошлошћу”, „деконтаминирати” их. Такве генерализације, које у исти кош без изузетка трпају припаднике читаве једне нације, управо су школски пример шовинизма, национализма и расизма. Уколико се укорени таква логика, онда ниједна казна спроведена над тим прокаженим народом неће бити довољна – његови припадници могу неселективно бити протеривани и убијани а да нико никада због тога не одговара. Сетимо се и поменуте Мадлен Олбрајт која се, у нападу беса, не устеже да Србе, српски народ у целини, без икаквог зазора етикетира као „одвратан”. Империјалистичким интересима сметња је само онај национализам који му стоји на путу а не национализам сам по себи. Селективност је ту такође важна – колаборационистички национализам је прихватљив, толерише се и помаже. Тако и многим кооптираним левичарима на Балкану смета само српски национализам док им је антисрпски, благо речено, симпатичан.

Овакво деморалисање становништва довело је до тога да се, у тренуцима кад је то било најпотребније, ретко ко успротивио приватизацији природних ресурса, уништавању фабрика, отимању земљишта и препуштању радника на милост и немилост страних и домаћих капиталиста. Данас кад је тај процес далеко одмакао, ствари се устаљују тако што на радничким протестима има све мање радника а све више „хипстера”. Интереси крупног капитала захтевају стварање подобне левице која социјалну трагедију треба да претвори у фарсу.

Председник Покрета за слободу

Коментари6
09764
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља