Фалсификати у српској културној баштини у БиХ

Mа­ло је је­зи­ка чи­ји су ин­те­гри­тет и иден­ти­тет до те мје­ре угро­же­ни до ко­је је угро­жен срп­ски је­зик, по­себ­но на под­руч­ју БиХ. Као што у ври­је­ме Бе­ња­ми­на Ка­ла­ја има­мо ства­ра­ње бо­сан­ске на­ци­је пре­ко ина­у­гу­ри­са­ња бо­сан­ског као зе­маљ­ског је­зи­ка, исто та­ко и да­нас бо­шњач­ка и је­зич­ка и слу­жбе­на по­ли­ти­ка по­ку­ша­ва­ју на­мет­ну­ти и дру­гим на­ро­ди­ма у БиХ на­зив је­зи­ка ко­ји су са­ми иза­бра­ли. Дру­гим ри­је­чи­ма, тер­мин бо­сан­ски је­зик да­нас има зна­че­ње не је­зи­ка Бо­шња­ка, не­го Ка­ла­јев(ск)о зна­че­ње зе­маљ­ског је­зи­ка – је­зи­ка свих ста­нов­ни­ка Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Бо­шњач­ка лин­гви­стич­ка по­ли­ти­ка ра­ди­ла је ужур­ба­но на пре­и­ме­но­ва­њу је­зи­ка – срп­ског је­зи­ка у ко­рист на­зи­ва бо­сан­ски. Та по­ли­ти­ка има са­мо је­дан циљ, а то је да про­гла­си да сви ко­ји жи­ве у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, па пре­ма то­ме и Ср­би, го­во­ре бо­сан­ским је­зи­ком. Да би бо­сан­ски при­ка­за­ли као по­јам ши­ри од пој­ма бо­шњач­ки на­род, они фал­си­фи­ку­ју срп­ску кул­тур­ну ба­шти­ну БиХ пред­ста­вља­ју­ћи је као бо­сан­ску; те на тај на­чин бо­сан­ски по­ста­је су­пер­и­ор­ни­ји, од­но­сно над­ре­ђе­ни пој­му бо­шњач­ки. То се по­себ­но ви­ди ка­да је у пи­та­њу По­ве­ља Ку­ли­на ба­на. Да­кле, спо­ме­нич­ка ба­шти­на са про­сто­ра БиХ при­ка­зу­је се под бо­сан­ство. Та­ко нпр. ако на би­ло ко­јем пре­тра­жи­ва­чу по­тра­жи­мо ин­фор­ма­ци­је о По­ве­љи Ку­ли­на ба­на, огро­ман број пр­вих став­ки да­је „по­дат­ке“ о По­ве­љи као род­ном ли­сту бо­сан­ске др­жа­ве, уте­ме­ље­не на ста­ро­бо­сан­ском је­зи­ку и бо­сан­ском пи­сму (бо­сан­чи­ци). При то­ме се ни­гдје не спо­ми­ње да је бо­сан­чи­ца са­мо сти­ли­зо­ва­на срп­ска бр­зо­пи­сна ћи­ри­ли­ца. На тај на­чин овај ди­пло­ма­тич­ки до­ку­мент пред­ста­вљен је као свје­до­чан­ство ду­ге тра­ди­ци­је пи­сме­но­сти на бо­сан­ском је­зи­ку. Та­ко је пред­ста­вље­на По­ве­ља и у уџ­бе­ни­ци­ма и ли­те­ра­ту­ри бо­шњач­ких лин­гви­ста. По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу што „Ва­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). Исти обра­зац при­мје­њу­је се и да­нас кад је у пи­та­њу под­во­ђе­ње пи­са­ца са под­руч­ја цје­ло­куп­не БиХ, свих на­ци­о­нал­них опре­дје­ље­ња, под бо­сан­ски је­зик и бо­сан­ство. Та­ко су се ме­ђу они­ма ко­ји су сво­ја дје­ла на­пи­са­ли на бо­сан­ском, по ка­та­ло­ги­за­ци­ји На­ци­о­нал­не и уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке из Са­ра­је­ва, на­шли и Пе­тар Ко­чић, Бран­ко Ћо­пић, Иво Ан­дрић, Ла­за Ла­за­ре­вић (....), па чак и Ми­лош Ко­ва­че­вић, ве­ли­ко име срп­ске фи­ло­ло­ги­је! Дру­гим ри­је­чи­ма, при ка­та­ло­ги­за­ци­ји је умје­сто срп­ског је­зи­ка за те ауто­ре као је­зик на ко­ме су њи­хо­ве књи­ге штам­па­не упи­сан бо­сан­ски је­зик. Ту се из­гле­да по­ста­вио са­мо је­дан кри­те­ри­јум – са­мо­во­ља би­бли­о­те­ка­ра, бу­ду­ћи да су они са­мо­вољ­но од­ре­ђи­ва­ли на­ци­о­нал­ну и је­зич­ку при­пад­ност ауто­ра, од­ба­цу­ју­ћи све фи­ло­ло­шке кри­те­ри­ју­ме и та­ко на­ве­де­не ауто­ре свр­ста­ли под пи­сце бо­сан­ског је­зи­ка. Ова­кви ста­во­ви има­ју са­мо је­дан циљ, а то је да се ство­ри но­ва сли­ка исто­ри­је и је­зи­ка, без об­зи­ра на то што ни­је­дан од тих кри­те­ри­ју­ма не­ма на­уч­но ни прав­но уте­ме­ље­ње. Та­ко смо до­шли на те­рен је­зич­ке по­ли­ти­ке и је­зич­ког пла­ни­ра­ња кроз по­ли­ти­ку је­зи­ка и по­ли­ти­ку пла­ни­ра­ња. Фал­си­фи­ка­ти и ата­ко­ва­ње на срп­ску кул­тур­ну ба­шти­ну ви­де се и по пре­тен­зи­ји хр­ват­ске на­уч­но­сти оли­че­не у при­сва­ја­њу Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља, са јед­не стра­не, а са дру­ге – у нпр. ре­ги­стро­ва­њу гу­са­ла код Уне­ска као дио хр­ват­ског кул­тур­ног на­сље­ђа, оних истих гу­са­ла ко­је су по­сли­је је­зи­ка и ћи­ри­ли­це мо­жда и нај­и­зра­же­ни­ја од­ред­ни­ца срп­ског на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Иста сли­ка је и са ћи­ри­ли­цом ко­ја је би­ла про­тје­ри­ва­на и за­бра­њи­ва­на и у БиХ и у Хр­ват­ској (за ври­је­ме Пр­вог и Дру­гог свјет­ског ра­та), а да­нас као бо­сан­ска и хр­ват­ска ћи­ри­ли­ца из­ди­же ци­је­ли је­дан кор­пус срп­ске књи­жев­но­сти при­ка­за­не фал­си­фи­ко­ва­ним окви­ром не­срп­ске ћи­ри­ли­це.
Ста­тус срп­ског на­ро­да у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни нео­дво­ји­во је ве­зан за ста­тус срп­ског је­зи­ка. Бо­шњач­ка по­ли­ти­ка и лин­гви­сти­ка ра­ди на при­ка­зу бо­сан­ског је­зи­ка у ко­јем су об­је­ди­ње­ни и Ср­би као Бо­сан­ци пра­во­слав­ци и Хр­ва­ти као Бо­сан­ци ка­то­ли­ци. За афир­ма­ци­ју тих те­жњи укљу­че­не су све ин­сти­ту­ци­је дру­штва и при­зна­ти су сви мо­де­ли и по­ступ­ци, без об­зи­ра на на­уч­ну и исто­риј­ску ре­ле­вант­ност. 
Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у ис­точ­ном Са­ра­је­ву