Без шок терапије за „Ресавицу”

Међународни монетарни фонд убудуће неће толерисати губитке јавних и државних предузећа, нити покривање ових трошкова из буџета, закључак је мисије после шесте ревизије текућег аранжмана са Србијом. Зато заступници ММФ-а захтевају од Владе Србије „одлучне активности” и јасне планове за „РТБ Бор”, „Ресавицу”, „Петрохемију”, „Азотару” и МСК. Реч је о фирмама, које између осталог, поткопавају „Србијагас” и ЕПС неплаћајући своје астрономске рачуне.

Тим поводом министар привреде Горан Кнежевић изјавио је да ниједно државно предузеће које је било у процесу реструктурирања није више под заштитом државе и да се само за „Ресавицу” исплаћују „неке субвенције”, зарад очувања социјалног мира.

 У анализи коју је јуче објавио Фискални савет наведено је да нема назнака да се у скорије време могу очекивати промене у „Ресавици”, а то се закључује и из нашег разговора са в. д. директором овог јавног предузећа Стеваном Џелатовићем. Према његовим речима процедура усвајања њиховог плана реорганизације још није ни почела. Иако су још почетком године срочили „Предлог реорганизације и финансијске консолидације”, почетак његовог спровођења је далеко.

Колико коштају „неке субвенције” „Ресавици”, која обједињује девет јамских рудника угља?

У буџету за 2016. „Ресавици” је намењено 4,47 милијарди динара, колико и прошле године, а до 2011. исплаћивано им је по две милијарде динара. Новац је одлазио за плате 4.200 запослених и текуће одржавање.

Економисти неолибералног опредељења лако би ослободили Александра Вучића „несанице због Ресавице”. Продали би је за један евро, а у случају да их нико неће – уследио би им катанац.

Али, овакав сценарио покренуо би сеобу из источне и из западне Србије, јер су ови рудници смештени од Зајечара до Сјенице.

То је потврдио директор Џелатовић напомињући да држава не би смела да их „пусти низ воду”, јер је реч о социјалној бомби која би могла да експлодира.

Џелатовић признаје да решавање њихових проблема иде више него споро. Ипак, почетком следеће недеље имају састанак у Министарству рударства и енергетике ради представљања плана затварања четири рудника и модернизације преосталих у којима још има угља.

 Предлаже се затварање: „Сењског рудника”, „Боговине”, „Ибарских рудника” и „Вршке чуке”. У њима ради око 1.500 људи, али Џелатовић обећава да ниједан рудар неће остати без посла, јер постоји прецизан план где ће ко да пређе.

– Маргарет Тачер је за један дан затворила све руднике у Енглеској, али ми не можемо да спроводимо шок терапију. Не можете само да дођете, ударите четири даске и затворите рудник. Радићемо у фазама и свака мора да се финансира, од постепеног одлива радне снаге до вађења старе опреме. Министарство се начелно сложило са нашим планом, али следеће недеље ћемо им детаљно представити пројекат и сачекати да о нашој судбини одлучи влада – каже наш саговорник, напомињући да држава свуда у свету субвенционише руднике угља, па чак и приватне.

Овај посао трајаће око пет година, а затварање рудника кошта колико и отварање новог. Ипак, још се не зна ко ће обезбедити новац за овај посао, нити ко ће платити преко потребну модернизацију преосталих рудника („Штаваљ”, „Соко”, „Рембас”, „Лубница” и „Алексиначки рудници”). Ово је једино решење како би била достигнута производња угља од два милиона тона, а у „Ресавци” се сада производи око 556.000 тона. Цео посао обавља се ручно.

Иако је у мају ове године влада одлучила да потраживања државних поверилаца „Ресавице” конвертују у капитал друштва, новца на њиховом рачуну већ одавно нема. Само прошле године, према подацима Агенције за привредне регистре, губитак овог предузећа износио је око 1,4 милијарде динара.

Незванично, њихови дугови тешки су око 12 милијарди динара, а 90 одсто износе потраживања државе за порезе и рудну ренту. Међу повериоцима је чак 3.700 рудара који једанаест година чекају да им се исплати 1,3 милијарде динара надокнаде за рад по сменама.

Због ових дугова судски извршитељи пописују имовину предузећа, плене угаљ и превозна средства. Реч је о наслеђеним проблемима, а

директор Џелатовић наглашава да су поднели кривичну пријаву против НН лица да се утврди ко је крив што није плаћан тај сменски рад.

Од 3.700 рудара на плаћање на рате пристало је 2.350, а наш саговорник напомиње да не може ни да замисли који финансијски шок би доживели уколико би и преосталих 1.300 запослених одлучило да наплати одједном све оно што им фирма дугује.

Расипништво

Када је „Транспарентност Србија” 2014. године анализирала финансијске извештаје јавних предузећа закључили су да се „Ресавица” понашала расипнички. У 2013. години вишеструко је премашила планиране издатке. Уместо предвиђених 450.000 динара, ово предузеће дало је 3,4 милиона динара за спонзорства. Уместо планираних 500.000 динара за поклоне, потрошено је 2,2 милиона динара. На репрезентацији се баш није штедело. Чашћавало се, јело и пило у тој години чак за 23 милиона динара, што је три пута више од збира: донаторство, спонзорства, реклама, хуманитарне активности. Ту праксу су и касније наставили. Када је бивши министар привреде Жељко Сертић увео мере штедње и наложио свим јавним предузећима да смање трошкове репрезентације, „Ресавица” се није обазирала и наставила је да троши, оно што није зарадила.