Код свекра и мужа, Светлана глава куће

Горњи Милановац – Јабланица, село на превоју између одавно смирених вулканских купа Треске и Вујна, надомак је града. Можда јој је и то помогло да данас има тек мало више житеља него оџака и да, годинама већ, у дворишту школске зграде нема ђачке граје. Светлана Благојевић је са својих 36 година, рекоше нам, најмлађи домаћин у селу и глава куће. И то код живих свекра и супруга.

– Јесте, ја сам овде на својој очевини, а као да сам на миразу – дочекује нас у авлији шаљивом опаском њен муж Милан. – А сад озбиљно: пуна је идеја, радна, упорна, али није тврдоглава. Договарамо се шта ћемо и како ћемо, наше кћерке, Наталија средњошколка и Наташа основка, помажу нам, моји родитељи, одавно у осмој деценији, још не посустају – баба у кухињи, деда у штали.

Ту смо, у штали. Она је, иако стара, најважнији део домаћинства са шест музара, седмом пред телењем и четворо јунади и телади. Краве хране и одевају породицу, школују девојчице, обезбеђују новац за нова улагања. Белим мрсом је највећим делом саграђена нова, велика штала у коју ће се краве уселити до Нове године. Надају се Благојевићи да ће их бити и више него сада. Дакле, једини приход домаћинства долази од сира и кајмака које Светлана, средом и петком, продаје на градској пијаци: млади сир 300, старији 400, а кајмак 700 динара килограм. Наравно, пошто свакога јутра и вечери обуче радни мантил, повеже главу марамом и привуче музилицу; намузе до стотину литара млека, разлије га по шерпама и карлицама, скине кајмак и усири. А оних шест хектара оранице око куће зато су да роди кукуруз, јечам и зоб, да не би куповали храну за стоку.

О Светлани смо сазнали све пре него што смо је посетили, а она нам је, признајући нелагоду што сама о себи прича, све потврдила:

– Добро су вам рекли, возим трактор, али и код свога оца сам то радила од 14. године. Завршила сам средњу прехрамбену школу, но о „државном” послу нисам ни сањала, одмах сам се удала у село. Дошла сам у кућу која је имала само једну краву, па су и њу продали да се направи свадба. Почело се од нуле: крава по крава и ето... Сад ми је најважније да преведем краве у нову, савремену шталу, стара је одавно своје одслужила. Знате, најбоље је кад радиш оно што волиш, а кад није тако, онда се потруди да волиш оно што радиш. Тако је са мном.

Кад је схватио кога је у кућу довео, свекар јој је преписао нешто земље, па је домаћинство регистровано на њено име; снаха је и „де факто” постала глава куће. Није се покајао. Кад вози мрс на пијачну тезгу, устаје у четири ујутру, осталим данима између пет и шест сати. У кревет никако пре 23 часа. Тако мора, тврди она, дан је кратак ако хоћеш да урадиш све како треба, мора се откинути и од ноћи.

У повратку од Благојевића, навратисмо у заселак Хаџиће код старих познаника Десе и Зорана. Кад чуше код кога смо били, почеше углас да хвале:

– До удаје је и од очеве куће направила пристојно домаћинство, а цело село зна да је и Момчилову кућу подигла на ноге. Била је то кућа „дан и комад”; тако се овде каже кад неко брине само да има данас да поједе и попије, а за сутра не зна како ће бити. Једна је Светлана у читавој Јабланици. Кад би се наша младеж на њу угледала, не би нам школа зврјала празна и пуста.

Ни Светланине кћери се, нажалост, неће на мајку угледати. Гимназијалка Наталија (16) себе види као питомца војне академије, хоће да буде официр. Четрнаестогодишња Наташа је лево крило мушког пионирског ФК Металац – једина фудбалерка у првој постави. Машта да, за две-три године, заигра у женском тиму Црвене звезде.