Петак, 19.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Страшан нам је џелат одузео младост

Српски писци пролазили су албанску голготу, неки од њих још као гимназијалци. У својим писмима и делима оставили су потресна сведочанства

Српски писци у Великом рату делили су судбину свога народа у повлачењу преко Албаније, а као гимназијалци, будући француски ђаци, добровољци, ратни дописници, у свом стваралаштву оставили су траг о српској голготи. Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Душан Матић, Александар Вучо, Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Драгиша Васић, Вељко Петровић... Неки су у рату изгубили живот, неки су се вратили скрхани сумњом у хуманост, а преживели гимназијалци су француским школским друговима причали о доживљајима при преласку Албаније. Они су и својим доживљајем рата обележили ново, авангардно раздобље српске књижевности.

Један од њих био је и Станислав Винавер, творац нових ритмова, бергсоновац, музичар језика, виспрени есејиста, преводилац, ерудита, а испрва један од 1.300 каплара. У песничкој књизи „Ратни другови”, која се појавила 1939. године, а затим дуго била потиснута, Винавер је описао свеприсутност смрти, исписујући портрете малих људи, ратних сапатника: трећепозивца Драгоша из Липолиста, који је живео само за то да види два сина ратника, баке која је изгубила два сина, а и поред тога исцељивала рањенике и брала по Церу лековите траве. Ту је и портрет Ранислава из ђачке чете који је „патио од непросвећености”, а умро је „жедан науке”, па доктора Аврама Винавера који је у Ваљеву даноноћно лечио тифусаре, као и виолинисте Недића који је у голготи албанске студи грлио виолину и скончао у белој смрти.

Колико је Винавер осећао искуствену повезаност са својом генерацијом, којој припадају и Рака Драинац и Растко Петровић, сведочи и овај цитат: „Цео мој живот био је један велики напор, пре свега патриотски. Читава наша генерација била је таква. Ми смо ратовима и подвизима запрепастили целу Европу. Хтели смо ми, мој нараштај, да се занесемо у питање живота и смрти(...)”.

Раде Драинац као гимназијалац од 16 година прешао је Албанију, школовање је наставио у Француској. Потоњи песник урбаних модерних пејзажа, боем и бунтовник, у недовршеној краткој причи „Понор” описао је чету војника која по снегу одмиче обалом Дрима ка Скадру: „Људи се беле; обрве и бркови залеђени”, писао је. Модерно и иронијско је његово виђење рата и у стиху: „Видео сам како утопљеници из Светског рата играју канкан у Јонском мору”.

И Растко Петровић био је један од гимназијалаца који су преживели албанску Голготу, а затим преко Крфа отишли у Француску. Ратне ужасе приказао је у првом делу романа „Дан шести”, као борбу исконских сила, човека и природе, глади  и нагона за опстанком. Суочење јунака Стевана Папа-Катића са искеженом, гладном кујом одсликава тај митски ужас:

„Стеван је затворио очи и одмах је видео кучку како седи над њим: грдна животиња која дише спокојно великим пространим ритмом. Очи су јој биле црвене, запаљене неупоредљивим пламеном. Тело црно. Само су очи биле запаљене пламеном и чељусти, с којих је капала запаљена пена, као да се тек најела месечине. Грозна и грдобна животиња!“

Драгиша Васић преживео је повлачење преко Албаније и Солунски фронт, а у својој приповеци „Реконвалесценти” поставио је питање жртвовања за отаџбину и приказао равнодушност човека пред ужасима рата. Његови ликови изражавају сумњу: „Патриотизам данас то је вештачко осећање. Патриотизам раније био је религија. Нападнута отаџбина, нападнута је религија. Са многобоштвом нестало је и правог патриотизма(...) Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови... Отаџбина је и правда, управа, слобода, сигурност, благодет(...)Бежим од отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа(...)”.

Приповедач Вељко Петровић прешао је албанску голготу да би преко Женеве дошао у Париз. Из туђине је слао писма брату своје жене Маре: „Док пуцају громови граната над Београдом, сачувај ми моју Мару, њено чисто чело и њене чисте очи”. Пишући о цветној лепоти европских престоница у нескладу са осећањима српских рањеника и болесника, Вељко Петровић запажа: „Осамнаесте у пролеће, из Француске, преко Италије, на Крф. То је за четрдесет сати, из париског пролећа у римско лето, па у калабреску припеку. Та чудна наша путовања!”

Неке од најпотреснијих слика повлачења српског народа преко Албаније дао је Бранислав Нушић. Њега, који је у рату је изгубио сина јединца, највише је болела судбина деце, а у запису о четрдесет хиљада деце мученика забележио је и слику мајке која по савету рањеног војника промрзлу децу спушта на тело умирућег вола, да их бар мало згреје још увек топлим телом животиње...

„Када сам у том тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу мађијски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.„

Потресна сведочанства о повлачењу преко Албаније оставила су браћа Милутин и Радивоје Бојић који су после три месеца мучења стигли на Крф. Милутин, аутор збирке „Песме бола и поноса”, на острву Виду био је сведок завршног чина страдања српске војске и народа и овековечио га у песми „Плава гробница”. На Крфу, током 1916. године, пише и предано ради, а у јануару 1917, десет месеци пре смрти, обраћа се брату писмом: „Страшан џелат нам је одузео прво младост, јер за ноћ постадосмо старци, а потом нам је одузео богатство, па физичку снагу, традицију, славу, најзад љубав, од које смо се најтеже растали. Једино што нам није одузео је част коју смо отели од џелата и спасли кроз гудуре и стене...„.

То да у „великим историјским тренуцима судбина додели сваком улогу, и не пита”, Милош Црњански је постао свестан као студент у Бечу када је до њега стигла вест о убиству аустријског престолонаследника и када је био мобилисан у аустроугарску војску. У коментарима уз „Лирику Итаке” о свом апсурдном положају писао је: „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то био преживео”.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.