Хладан зној

Пре тачно десет година, приликом постављања спомен-плоче на Зеленом венцу трагично преминулом глумцу Драгану Максимовићу, рекао сам ово:

,,Ово ружно место на коме смо се данас окупили подсећа нас најмање на три ствари.

Овде је пре шест година без икаквог разлога нападнут и унесрећен један глумац. За нешто тако он нападачима није дао било каквог повода; био је то, једноставно, излив неразумљиве обести и потпуно ирационалне деструктивности. Према ономе што знамо, Драган Максимовић им је то опростио. Није хтео да сарађује са полицијом и о том ужасном догађају више није проговорио ни речи. Убрзо затим је умро, надлежни органи никада нису утврдили ко га је осакатио, а његове злотворе није стигла заслужена казна.

На другој страни, данас на овом месту откривамо спомен-плочу која ће остати као нека врста подсетника како свет у коме живимо није нимало савршен. У таквом свету се може догодити да неко сасвим недужан и чедан, какав је био Макса, нестане са лица земље само зато што се случајно нашао на путу безумницима који сматрају да могу одлучивати о животима других на основу своје наказне, дивљачке логике. Ова плоча ће нас, дакле, подсећати да још увек није дошао тренутак владавине права на голи живот и да ће се још много аутобуса окренути око Зелењака пре него што почнемо да живимо као достојанствени људи у цивилизованом свету.

Најзад, овај тренутак представља малу, не сасвим безначајну победу јавног мњења над летаргијом и незаинтересованошћу власти за било чим осим за саму – власт. Идеја да се постави ова плоча потекла је од људи који за то немају било који други мотив осим саосећања за друге. Спонтано, сасвим анонимни посетиоци блога Б92 подигли су свој глас и врло брзо успели да пробуде савест код оних који су у моћи да нешто предузму. Није то много, Драган Максимовић неће овом таблом добити признање које му за оно што је као глумац остварио несумњиво припада. Али није ни мало ако поверујемо да је ово могући почетак једног правог поверења између становника овог града и људи који њиме управљају.

18. 11. 2006, аутобуска станица Зелени венац”

Поставља се питање да ли се за ових шеснаест година ишта променило? Да ли је насиље у паду или порасту? Каква је градска власт данас? Чему служе истражни органи и тужиоци? Како изгледа место на коме је ова табла постављена?... Живимо у кошмару. Већ деценијама. Нико нас не може заштити од мрачне силе која хара нашим животима. Препуштени смо себи, односно слободном или случајном избору оних који деле правду на улици.

Слабашна сламка за коју бисмо се могли ухватити зове се јавно мњење. Оно наизглед делује немоћно против тако снажног противника, али, верујем, сећам се уосталом, како може бити и те како делотворно. На пример, сви ти људи који не заборављају ,,Савамалу”, упорност којом мирно истрајавају у најобичнијем захтеву да живе у свету без насиља и бахатости власти која скривена иза фантомки очигледно стоји иза овог насиља, говоре како у нашем друштву још увек постоји један број оних који имају грађанске храбрости. То су очигледно веома одважни људи који имају снаге да стану на црту варварима.

Прво што ће насилници, обесни владари улице, учинити јесте да омаловаже јавно мњење. Исмејаваће се, кезити над поштеним људима које ће назвати ,,шачицом”, или ко зна већ како, али мораће да осете како им низ леђа, пред снагом пробуђеног друштва, цури хладан зној. Они су заборавили да држава, којом тако осионо владају, и друштво, нису иста ствар. Освојивши власт, вероватно су помислили како су на својој територији, над људима који ту живе, стекли неограничену моћ. То, међутим, није истина.

Још увек има оних који их се не боје, који неће устукнути пред претњом, било да се ради о избацивању са посла, измишљеним злоделима објављеним у жутој штампи или пресретању на улици. Чак ни онда када им се појаве на кућном прагу, као банда силеџија која малтретира сићушног Дастина Хофмана у филму ,,Пси од сламе” Сема Пекимпоа, покушавајући да га понизи и на тај начин лиши последњег што човеку у таквој ситуацији преостаје – достојанства. Победити страх пред насилницима, погледати их право у очи, представља једну од највећих победа коју човек у свом животу може да постигне, поента је тог филма. Они преко пута и тако нису ништа до обични сламнати пси.

Редитељ