Балкан ближи Москви него Бриселу

Изгледа да су западни посматрачи све забринутији за судбину Европске уније на западном Балкану. То потврђује и недавна изјава Џуди Демпси, из Института Карнеги Европа, која је упозорила да би ЕУ морала да посвети далеко већу пажњу региону како га не би запосела Русија.

Унија би морала, рекла је Демпсијева за Радио слободна Европа, не само да буде „много гласнија кад је реч о ономе што Русија ради, посебно у Нишу, тамошњем такозваном хуманитарно-безбедносном центру, као и у Босни, односно у Републици Српској”, већ и да буде знатно активнија на терену, како би задржала овај простор на својој страни.

Колико званичници ЕУ узимају за озбиљно оваква мишљења аналитичара није познато. Тек, прошле седмице било је очигледно да се Јоханес Хан, европски комесар за проширење, свесрдно труди да увери јавност како они желе да земље региона напредују што је брже могуће ка ЕУ.

Насупрот оваквим уверавањима, ипак, као Дамоклов мач над проширењем стоји ранија изјава Жан-Клода Јункера, председника Европске комисије, да у наредних пет година неће бити пријема нових чланица.

Да ли је ЕУ, затварајући своја врата до 2020, фактички препустила западни Балкан другим играчима, пре свега Русији, али и Кини?

Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, најпре истиче да ЕУ уопште није геополитички фактор.

„Уколико погледамо потезе ЕУ према источној Европи у последњих 25 година, видећемо да су они апсолутно били у сагласности са стратегијама НАТО-а и САД. Дакле, ЕУ је све ово време служила као шаргарепа САД, да оне остваре своје интересе од Балтика до Медитерана. Оног тренутка кад је та политика делимично потрошена, кад је под утицајем глобалне економске кризе опала моћ САД, јавио се проблем и унутар ЕУ, али и у односу ЕУ према нама”, каже Пророковић.

Слажући се, пак, с оценом да су Руси овде све присутнији, подсећа да је пре 13 година Русија повукла свој контингент са Косова и да од тада војног присуства Русије није било, а да не говоримо о њеном економском, политичком, информативном утицају. „Русија, међутим, данас наступа као озбиљан економски чинилац на Балкану и има своје стратешке интересе”, истиче он, доводећи то у везу с растом Русије, с једне стране, и опадањем моћи САД, с друге стране. Иначе, није мишљења да је јачање руског утицаја лоша ствар по балканске народе, нити да је то највећа претња по САД, а самим тим и за европске државе, већ да је то радикални ислам.

С друге стране, Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, указује да се Русија „додатно инволвира на простору западног Балкана, не само на енергетском пољу, већ све више у сфери политичког живота”.

Очигледна је, како каже, жеља Москве да ојача присуство, пре свега у Србији, Црној Гори и РС, а нешто мање и у Македонији. Као јасан пример њеног укључивања „у суверене одлуке суверених држава” наводи покушај да се Црној Гори оспори могућност уласка у НАТО.

Стога, Ђукановић мисли да у овом тренутку треба да буде много значајнија улога ЕУ на Балкану, али да се она не сналази баш најбоље.

„Очигледно је да је неопходно убрзавање интеграција, како од стране држава региона ка ЕУ, тако и показивање отворене воље с друге стране да се процес проширења деси, да он не буде стопиран нити на било који начин оспорен. Једино том синергијом обостраних воља можемо доћи до напретка”, каже овај аналитичар.

А што се тиче Кине, уз све уважавање најављених инвестиција, оцењује да та земља ипак не показује тежњу да се укључи у политичке воде балканских земаља, нити у том смислу она може да утиче на европске, али ни на евроатлантске интеграције региона.

Пророковић, међутим, сматра да је кинески пројекат „16 плус један” веома озбиљан изазов за америчку геополитику.

„Кина постаје најзначајнији инвеститор у Србији, БиХ, Мађарској, Грчкој, у 2016. Заправо, Кина прави тај нови баланс у међународним односима, преко Источне Европе, а ЕУ то уопште не примећује, за њих је то периферно питање, као што је и Русија била периферно питање пре осам година”, каже он.

За разлику од претходне двојице наших саговорника, Невен Цветићанин, из Института друштвених наука, наглашава да је западни Балкан у последњих неколико векова традиционално подручје на којем се сусрећу различите дипломатске силе. Некада Аустроугарска, Турска, Русија, чак, у појединим моментима, и Француска и Велика Британија, док се у савременом добу рефлектује утицај како глобалних, тако и регионалних сила, САД и Русије, односно ЕУ и Немачке, као и Турске. „Оно што се дешава на Балкану јесте једначина свих тих вектора”, подвлачи Цветићанин.