Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зачетник „прозе новог стила”

У Трстенику, на књижевној манифестацији „Савремена српска проза”, одржан је округли сто о стваралаштву академика Драгослава Михаиловића
Драгослав Михаиловић (Фото: Танјуг/С. Радовановић)

Трстеник–У Народној библиотеци „Јефимија”, у Трстенику, у оквиру књижевне манифестације „Савремена српска проза”, која се одржава 33. пут, уприличен је округли сто о стваралаштву академика Драгослава Михаиловића (1930), нашег познатог писца, под насловом „Сви путеви воде ка стварном”.

Михаиловић је аутор култних дела: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Ухвати звезду падалицу”, „Злотвори”, „Чизмаши”, „Кратка историја сатирања”, „Јалова јесен”, „Црвено и плаво”, „Треће пролеће”, „Мајсторско писмо”, „Гори Морава”, „Лов на стенице”, „Голи оток” (I–V)...

У својим причама, романима и документарној прози, истиче Михајло Пантић, Драгослав Михаиловић исцрпно тематизује немоћ човека да се одупре трагичком притиску историје и идеологије, тиме темељно одређујући неореалистички поетички ток модерне српске књижевности, у којем приповест „Кад су цветале тикве” (1968), заузима централно место. Живот дат у елементарном виду, још чешће унижен и неостварен, пун трпљења, зла и патње, и то из разлога који се не дају увек рационализовати, којим живе Михаиловићеви јунаци, чини подлогу за развијање трагичких визија људског постојања. Користећи се различитим језичким кодовима, од градског сленга, до дијалекатских идиома, и примењујући целу скалу наративних поступака, од сказа, преко документарности и снижене (инфантилне или редуковане) тачке гледишта, до објективизујућег, хроничарског описивања збивања, Драгослав Михаиловић створио је посебан, препознатљив тип приповетке, парадигматичан за једну поетичку страну српског приповедања у другој половини XX века.
Јован Делић је говорио о лирском, поетском, породичном роману „Гори Морава”, сматрајући да би ово дело, вредносно, требало ставити уз раме с гласовитим књигама „Кад су цветале тикве” и „Петријин венац”. Нигде тако, као у овом роману, Михаиловић није здружио снажне емоције и трагичне судбине својих јунака, са хумором и гротеском. Само је у неким својим најбољим приповеткама тако успело искористио дечју психолошку и фразеолошку тачку гледишта. Нигде тако, као у овом роману, Михаиловић није дочарао немогућност праве, дубоке и непосредне комуникације међу децом и људима, посебно међу најближима. Породични роман се преображава у „књигу мртвих”, па отуда поента као питање: „Чија то душа овуда тумара”?
Сваки нови разговор о Драгославу Михаиловићу, наглашава Марко Недић, с разлогом, започиње истицањем непорецивог значаја који је његова проза у еволутивном и поетичком смислу имала за промене и развој српске прозе крајем шездесетих и током седамдесетих година претходног века. С неколико писаца своје књижевне генерације (А. Тишма, С. Селенић, Ж. Павловић), и једним бројем млађих прозних стваралаца, зачетник је једног од несумњиво највиталнијих токова новије српске прозе – „прозе новог стила”, или стварносно-критичке прозе, којим је на модерним поетичким премисама обнављан, ревитализован и настављен средишњи правац српске прозе започет у другој половини ХIХ века, у којем је прича о непосредној стварности исписивана средствима оптимално препознатљивог наративног рукописа. Његове три књиге из тог времена, приповедачка збирка „Фреде, лаку ноћ”, и романи „Кад су цветале тикве” и „Петријин венац”, несумњиво су допринеле крупним променама које су се дешавале у српској књижевности, посебно у њеној прози, после таласа њене радикалне модернизације, крајем педесетих, и почетком и средином шездесетих година.

Објавивши прве књиге, крајем шездесетих година прошлог века, објашњава Радивоје Микић, Драгослав Михаиловић је наишао на врло леп пријем и код читалаца и код критике. А то може да значи само – да се овај писац појавио у тренутку кад као да се чекало на њега. Приповетке и романи са тематиком везаном за Други светски рат, као да више нису привлачили већу пажњу, док су представници различитих струја модерног прозног израза, на једној страни, упловили у неку врсту херметичности, а, на другој страни, у понављање онога што је авангарда између два рата већ увела као књижевни експеримент. Отуда је појава писца који и сам доноси врло велике и важне новине, превасходно у техници приповедања, али који, ни по коју цену, не жели да злоставља читаоца, који, уз све то, настоји да подлогу за трагичко виђење људске судбине пронађе у сфери свакодневног живота, тзв. света социјално/културне периферије. А кад је Михаиловић почео да објављује књиге своје документарне прозе под насловом „Голи оток”, његове приповетке и романи су добили додатну везу са оним облицима људске  егзистенције који су, на једној страни, сведочанство о патњи и страдању, а, на другој страни, су указивање на то да књижевност и данас има обавезу да се окрене оној сфери људских искустава у којој се огледа ужасна стварност једног доба.

Уместо класичне беседе, Драгослав Михаиловић прочитао је одломак из треће књиге „Голи оток”, под насловом „Тело и душа”.

Са овог скупа, као и увек досад, биће објављен зборник радова.

 

Ко се све обрукао

У полемичком излагању, Милисав Савић је рекао: „Овај скуп не може да замени онај који никад није организован на Филолошком факултету и на  Институту за књижевност, тако да наш највећи живи прозни писац нема ниједну књигу о свом делу, сем једног танушног зборника у редакцији Михајла Пантића. Одавде из Трстеника треба упутити апел да се такав скуп што пре одржи. Такође, ни на једном нашем факултету није одбрањен докторски рад о Михаиловићу. То већ остављам савести свих професора, не само овде пристутних. Поводом овог скупа, прописно се обрукало и Министарство културе: ко је донео срамну одлуку да се финасијски не подржи скуп о Михаиловићу”?

На наше питање, како се његов завичај, Ћуприја, понео према њему, академик Михаиловић кратко је рекао: „Не распадају се од љубави“.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.