Таленат врти где бургија неће

Стрпљиво смо чекали да се на телевизији, посебно јавном сервису, појави нешто што ће истински заинтересовати гледаоце а да није популистичко подилажење које служи да се на графикону рејтинга направи скок.

Свака нова епизода серије „Убице мог оца“ очекује се са нестрпљењем што је комплимент ауторима и глумцима, од којих су неки, попут Уликса Фехмиуа (Жика наркоман) још једном доказали да фраза „нема малих улога“ заправо није фраза.

Одлични су и Александар Ђурица и искусни Тихомир Станић (шеф Марјановић) који глуми са великом концентрацијом и уједначено „држи“ свој лик... На друштвеним мрежама су љубавне сцене из серије изазвале велику пажњу и интересантно, више је полемике изазвала сцена из кревета једне амбициозне спонзоруше са скривеним пословним намерама, него, за наш менталитет неуобичајено јак либидо мајке (Наташа Нинковић) која тек што је сахранила ћерку јединицу...

Новац, интереси, љубав и мржња чине чуда и опробано су добар састојак филма или серије. Добар заплет и динамика и рука филмаџије, редитеља Предрага Антонијевића, дали су очекивани резултат. Јер да нису били сигурни да ће публику „залепити за екран” вероватно да ни глумцима у уговору не би стајала клаузула по којој ако у јавности открију ко је убица, плаћају пенале.

Наравно да су се и у овој серији поткрале „флекице“ на шта нису имуне ни много веће светске продукције, па се тако инспектор Александар (Вук Костић) после целовечерњег и целоноћног пијанчења а потом и бруталног премлаћивања, шутирања и избацивања из аутомобила у покрету у јаругу, буди из несвести са мобилним телефоном и пиштољем који се, иако нехајно затакнути за панталоне, нису ни померили, а после умивања у кафанском тоалету, лице му је без и најмање огреботине, чак и избријано...

Потврду оне пословице о бургији која врти, видели смо у уторак у Амиџи шоу у којем је гост био глумац Срђан Тодоровић звани Жика, познат да не даје интервјуе а још мање гостује у ТВ емисијама, али сад као члан жирија „Ја имам таленат“, очигледно има обавезу према „ружичастој“ да свој таленат дели са народним масама. Зато никад не реци никад, јер ћеш прекршити кад-тад.

Ако не раније, онда кад добијеш понуду која се не одбија. Био је занимљив и пријатан саговорник Огњену Амиџићу, што говори о томе да су и гледаоци а можда и сам Жика били ускраћени тиме што се није одазивао и другим ауторима и поводима као што су серије и филмови у којима је играо.

Тамара Вешковић нам је одличном емисијом из серије „Како се калио човек“ (субота РТС 1 у 12.30) дала прилику да боље упознамо писца Владимира Арсенијевића који је говорио о непријатностима које је у школи доживљавао од деце и учитељице само зато што је, до тада, живео у Сплиту и говорио другачије.

То га је за читав живот научило два правила: уклапати се што брже и опростити али не и заборавити.

Арсенијевићево гласно размишљање о одрастању, о родитељству, праћено је кратким документарним резовима и без водитељског постављања питања. Интересантно и поучно. Треба ли рећи да емисија заслужује бољи термин?