Толерантни судар атеизма и хришћанства

Почетак јавне дискусије на Православном богословском факултету (ПБФ) „Хришћанство и атеизам: судар питања”, одржане у среду увече, каснио је десетак минута, јер су организатори (Актив за научни подмладак ПБФ-а) морали да у велики амфитеатар унесу додатне столице. Сва места су била попуњена и на пространој галерији. Публика, у којој су углавном били млади људи, са нестрпљењем је ишчекивали судар аргумената јереја Вукашина Милићевића, асистента на ПБФ-у, и Бојана Драгићевића, члана надзорног одбора Удружења грађана „Атеисти Србије”.

Расправљало се о суровости старозаветног Бога, богочовеку, тумачењу Библије, принципу одвојености цркве и државе, веронауци у школама, крштењу деце, ставовима Српске цркве према хомосексуалцима... Атеиста и хришћанин ниједном нису прекинули један другог у пола речи, своје ставове поткрепљивали су аргументима, па чак и аплаудирали један другом на добрим поентама, сложивши се, на крају, да се – не слажу.

Дискусија је почела разматрањем тога да ли је идеја Бога доказива и каква је хришћанска дефиниција Бога. Како је навео хришћанин Милићевић, Нови завет јасно каже: Бог је љубав. Такав концепт води ка преиспитивању концепта Божје свемоћи, Бога који све контролише. Насупрот свемоћном, како је истакао Милићевић, Бог о којем говори Нови завет повлачи се из себе, негира сопствено биће тиме што постаје човек.

Поменутом новозаветном Богу-љубави, атеиста Драгићевић је супротставио старозаветну представу.

– У половини Библије Бог се понаша као диктатор, апсолутиста, он говори убијте све, и људе и жене и децу и стоку. И онда хришћани кажу: Бог је љубав. Како је такав Бог љубав? – запитао се Драгићевић.

Његов сабеседник одговорио му је да је суштинска порука Старог завета перспектива Бога који не одустаје од свог изабраног народа. Он је додао да је Стари завет збирка различитих књига од којих је свака имала јасну социјалну функцију, као и да све што се супротставља концепцији Бога као љубави треба тумачити или на симболичкој равни или као људску перцепцију деловања Бога у свету.

– Не можете за све што вам се не свиђа говорити да је метафора, а оно што је добро, то је непорецива истина. Ви у првом делу Библије имате Бога тиранина, а у другом Бога који је љубав. Како је то могуће? Знате, у мојој правничкој струци, ако имате два човека који вам говоре две потпуно различите приче о истом догађају, закључујете да један од њих лаже – рекао је Драгићевић.

– Несрећно сте изабрали аналогију са правом. Много је ближа аналогија са историографским истраживањима. За историчара извор је и епска песма и спис историчара савременика одређеног догађаја. Он их упоређује и на основу веродостојности текстова доноси закључке. Веродостојност даље помаже да направимо одређену хијерархију текстова, а према њој, за хришћанску заједницу примарни значај има Нови завет – рекао је Милићевић.

Саговорници су се сложили око тога да треба поштовати одвојеност цркве од државе, односно принцип секуларности. С тим што Драгићевић сматра да секуларност штити принцип слободе људи не намећући им одређена верска уверења, док Милићевић истиче да је његово непоштовање пре свега нанело штете цркви.

– Али, верске заједнице имају право да се чује њихов глас. И веронаука је питање права: већи део становништва се изјашњава као чланови цркава и верских заједница и има потребу за веронауком. Проблем је што је њена алтернатива грађанско васпитање, што ствара погрешан утисак да грађански концепт искључује верски – сматра Милићевић.

За Драгићевића је, с друге стране, веронаука средство индоктринације и задирање у право детета да само одреди свој пут када буде довољно зрело. Тако нешто, по његовом мишљењу, не би требало допустити ни родитељима детета.

– Тако је и са крштавањем беба или сасвим мале деце која немају ни најблажу представу шта се око њих дешава. Мој пријатељ је шест година покушавао да се „раскрсти”, да поништи своје крштење у СПЦ и није успео – рекао је Бојан Драгићевић.

– Вреди запитати се шта добијамо крштењем у којем онај ко ступа у хришћанску заједницу уопште није свестан тог чина. У древна времена, припрема за крштење подразумевала је активно учешће онога који треба да буде крштен. Али, што се тиче тезе о индоктринацији, као прво за њу нема доказа, а као друго она је могућа и кроз друге предмете. Историју, на пример – нагласио је Вукашин Милићевић.