Пред изазовом конзервативизма

Кад је Доналд Трамп добио председничке изборе и тако „оверио” ,,брегзит”, (нео)либерализам је одложен у крематоријум у коме ће у згодном тренутку бити претворен у пепео. Социјализам, друга велика идеологија Запада, сахрањен је четврт века раније у Москви.

Ако останемо у категоријалном апарату западне политичке филозофије – а засад немамо избора – изван либерално-социјалистичког згаришта остао је само конзервативизам. И као да би тај скрајнути приступ организовању друштва могао да држи више до морала него до профита и да изнад личне пљачке стави општу добробит.

Сваки пут у ново подразумева подвлачење црте испод „старе приче”. Махатма Ганди, ненасилни противник либералног Запада, говорио је да западног човека у пропаст води „седам смртних грехова”: 1) што жели богатство које није стечено радом; и 2) уживање без савести; 3) што одваја знање од поштења; 4) што води политику без начела; и 5) пословање без морала; 6) што одваја науку од човекољубља и 7) што тежи вери без жртвовања. Тешко је наћи убедљивији списак негативности које би морале бити мењане.

Конзервативни поглед на свет има своје одговоре на ове изазове.

Конзервативци на прво место стављају пројекцију друштва у „смислу промена да би се сачувало”, што је прогресивистички настројен либерализам презирао. Конзервативна понуда је у „поштовању успостављених обичаја и установа које су издржале пробу времена... Традиција одржава сакупљено знање прошлости и установе и праксу који су ’издржали испит времена’ и зато би требало да буду очувани за добро садашњих и будућих генерација”, стоји у познатом делу Ендруа Хејвуда „Политика”, које је преведено и на српски.

То мишљење не идеализује људску природу и не подилази најнижим потребама које чине да су људи „упрљани себичношћу, похлепом, жеђу за влашћу... Очување поретка зато изискује јаку државу, примену строгих закона и казни”. Конзервативци верују да се сукоб богатих и сиромашних може превазилазити принципом noblesse oblige, где се богатији обавезују на „одговорност да се воде (али) и штите они који су мање среће или мање привилеговани”. Иако оваква пројекција „равнања” друштвених неједнакости трпи низ приговора, историја би јој могла пружити шансу, јер је либерална „невидљива рука” Земљу увела у два светска рата, а социјалистичко превазилажење „класног сукоба” није оправдало очекивања ни у сфери слобода ни у производњи.

Политичко понашање српског народа – и од пада Берлинског зида и ескалације неолибералног насиља – сугерише наклоност оваквим идејама. Српски сукоб са евроатлантским уређивачима света, у основи, произилази из упорног остајања при овим вредностима.

С друге стране, важна карика у подизању конзервативизма на врх таласа глобалних интересовања данас је Русија.

Хамбуршки „Шпигл” је још пре три године причу са насловне стране посветио разматрању: Шта је тајна успеха вође из Кремља? Пронађено је да се Путин „храни слабошћу Запада”, али кључна тачка ослонца, као „арбитра у глобалној политици”, нису оружје и вешта тактика. То су само средства, а поверење, да арбитража неће бити самовоља и без принципа – до чега је стигло посредовање Запада у светским односима – задобија се идејом.

И „Шпигл” се хвалисао како му је у Москви дат на увид документ на 44 стране Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), „најмоћнијег тинк-тенка Кремља”, у коме се објашњава да је Путинов ауторитет „тако распрострањен да може утицати и на гласање о Сирији у америчком Конгресу”, зато што је Владимир Владимирович „нови светски лидер конзервативизма”. По том тајновитом документу, у све хаотичнијем свету људи „жуде за сигурношћу”, а она би се могла поново наћи у – оживљавању утицаја у хришћанству, породичним вредностима и националној држави.

Прича о „конзервативизму из (до јуче Црвеног) Кремља” на Западу живи. Тако се Патрик Бјукенен, вероватно најпознатији живи конзервативни писац на свету, пита: „Да ли је Путин један од нас?” Дакле: „Да ли је Путин палеоконзервативац? У културном рату за будућност човечанства, да ли је он један од нас?” Бјукенен, који је подржавао Трампов наступ од самог почетка, каже: „Док је његов став бранитеља традиционалних вредности привукао ругање западних медија и културних елита, Путин не греши када каже да он може да говори у име већег дела човечанства.”

Демос у Србији нема проблема ни с конзервативним вредностима ни с палеоконзервативцем из Кремља. А дијагноза РИСИ-јевог кључног човека Леонида Решетњикова за Русију звучи примењиво и овде: „Идеолошки вакум је присутан... Идеологију неолиберализма не дели више од пет-шест одсто становништва... Међутим, представници те идеологије практично су у свим медијима. Њихови напори подсећају на Сизифов посао, они само људима наносе штету, уносећи збрку у њихове главе. Да, вакум постоји, али он не може вештачки да се попуни – није се обликовала друга, алтернативна идеологија.”

У Србији је поред одсуства уобличене идеологије изузетно слаб и учинак политичких организација. Како сада ствари стоје, тек би се од ДСС и Двери могло очекивати да преузму организацију извлачења из неолибералног талога – у коме још увек живи нада да се Трамп само шали.

Новинар и публициста