Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КОЛУМНИСТИ

Тренирање строгоће на Србији

Била нам је сасвим доста једна Коминтерна

Србији је, вероватно, први пут јавно предочено како треба да уведе санкције Руској Федерацији. Учинила је то његова екселенција амерички амбасадор у Београду господин Кајл Скот у интервјуу порталу „Јужне вести”.

Наиме, екселенција нам је дозволила да имамо добре односе истовремено и са Русијом и са САД, екселенцији хвала на тој доброти, а рекао је и „када су у питању вредности демократије и међународног права Србија треба да изрази своје мишљење”.

Хвала екселенцији на великодушном даривању Србији права да изрази своје мишљење, све до данас сам мислио да Србија може да изражава само туђе мишљење.

И то само у сфери теорије, јер када је у питању међународно право Србија је око догађаја и рата из 1999. рекла своје мишљење, али је оно, нажалост, игнорисано од стране шефова његове екселенције.

Тако да нисам сигуран је ли добро за екселенцију да уопште и спомиње међународно право. Испада неозбиљно.

Ипак, амерички амбасадор, господин Кајл Скот упутио је Србији озбиљну замерку када је у питању Крим.

Дословно је рекао „како не можете док сте председавајући ОЕБС-а да кажете како је анексија Крима противзаконита, а онда са друге стране нећете ништа да урадите, када сви други пријатељи и партнери у ЕУ, у којој хоћете да будете, кажу да то треба изразити на други начин”.

То „урадити нешто на други начин” јесте увести санкције Руској Федерацији. Односно да Србија уводи санкције Русији, док држава његове екселенције, САД, и сада тргује са Русијом: ракетни мотори, стратешки метали, акције „Гаспрома”...

Вредност робне размене између Русије и САД повећана је у последњој години за око 30 одсто. Русија и Немачка граде „Северни ток 2”...  

Заправо, ми смо као држава ипак урадили нешто што би се свидело екселенцији, признајемо територијални интегритет Украјине. Значи са Кримом као делом Украјине. Истовремено, признајемо и територијални интегритет Русије.

Са Кримом као делом Русије. Што се очито не свиђа америчкој екселенцији. Али се свиђа руској екселенцији. Зар то није врхунац дипломатије, то је супернесврставање за антологију модерне дипломатије. „Јесам музичар, не нисам музичар”...

Мала смо ми земља да од нас зависи нечији територијални интегритет, кад ни сопствени нисмо могли да заштитимо иако је међународно право, тако драго америчкој екселенцији, било јасно и недвосмислено на нашој страни.

Што се тиче наших пријатеља и партнера у ЕУ, у коју желимо да уђемо, а који кажу „да став око Крима треба да изразимо на други начин”, па ми још нисмо чланица ЕУ.

И као друго, ко тражи знакове заједничке европске позиције у спољној политици неће је наћи у бројним ситуацијама.

Криза и рат у Ираку 2003. године - тадашње чланице ЕУ, имале су барем десетак различитих ставова. Да ли све земље чланице ЕУ признају Косово? Не признају. Па где је ту заједничка спољна политика ЕУ? Нема у погледу миграната? Нема је.

Заправо, када год су у игри Американци проблем се претвара у једно питање: како појединачна држава стоји према Американцима? А како стоји према одређеном противнику Американаца – скоро да није ни интересантно. А питање какав став би требало да заузму Европљани уопште се ни не поставља. У случају нужде ту су УН са својим резолуцијама у кризним ситуацијама – и њих је онда могуће и вербално подржавати.

Но, у пракси је могуће и другачије понашање. Да ли ће се Америка одмах помоћи војно, или пак само логистички, или само политички, то не одлучују министри спољних послова чланица ЕУ. То одређују билатерални односи неке земље и САД.

Заједничка позиција ЕУ долази до изражаја само на сектору трговинске политике. Различите позиције САД и ЕУ према Куби и Ирану већ су годинама пример таквог стања. При томе су и Вашингтон и Брисел били уверени како ће привредно срастање Европљана нужно довести и до стварања заједничке спољне политике.

Било је довољно лепих замисли у том смислу које су последњи пут уписане и у уговору из Амстердама, мада у облику скице, а не конкретног пројекта.

Европљани, и поред новог продужења економских санкција Русији на нових шест месеци, све више показују аутономију у спољној политици. Неки у томе виде и последњу реликвију сопственог државног суверенитета.

Пукотине су све веће, класичан јаз се већ назире и простире између Париза и Берлина. Лондон полако одлази, али и потпуно подржава Американце. Између ова два екстрема налазе се остале чланице ЕУ.

Посебне су дилеме и за војно неутралне државе чланице ЕУ: Финску, Шведску, Ирску, Аустрију. 

Америка тежи ка нерањивости, Русија новој светској величини, Европа мора томе да се прилагоди. И сада би неки да баш на Србији тренирају геополитичку строгоћу из свог угла. Била нам је сасвим доста једна Коминтерна.

Коментари83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.