Оснивачи Демократске странке

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1952). Студирао је филозофију и 1974. дипломирао на Филозофском факултету у Београду, а 1979. докторирао на Универзитету у Констанци (СР Немачка).

Аутор је четири књиге и многих ауторских текстова. Превео је и низ филозофских дела.

На изборима у Демократској странци, септембра 1990. године, изабран је за председника Извршног одбора, а у јануару 1994. године биран је за председника Демократске странке. За градоначелника Београда изабран је фебруара 1997. године, испред коалиције „Заједно”.

Амерички недељник „Тајм" у септембру 1999. уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. Добитник је угледне немачке награде „Бамби” за 2000. у области политике.

За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. после победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000. године.

У августу 2002. у Прагу је примио награду Фондације „Полак" за допринос развоју демократије у Србији. Др Зоран Ђинђић је убијен у атентату 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије.

Војислав Коштуница (Београд, 1944). Завршио је Правни факултет на коме је докторирао 1974. године.

Од 1970. до 1974. године био је асистент на Правном факултету. Било је то време хајки и политичких прогона током којих је 1971. стао на страну свог професора др Михаила Ђурића. Убрзо је протеран са Правног факултета. Петнаест година касније одбио је позив да се врати на Правни факултет.

Објавио је велики број запажених радова из области уставног права, политичке теорије и политичке филозофије. Аутор је и књиге „Страначки плурализам или монизам” (са Костом Чавошким).

Припада групи оснивача Демократске стране 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС-а 1992. основао је Демократску странку Србије чији је председник. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

Победио је Слободана Милошевића на председничким изборима 24. септембра 2000. и постао председник СР Југославије. Формирао је Владу Србије 3. марта 2004. после парламентарних избора одржаних децембра 2003. године.

Рад своје владе крунисао је на Митровдан 2006. године, после победе народа Србије на референдуму за нови Устав.

По усвајању Устава, сагласно Уставном закону, расписани су избори за нову Скупштину Србије. Други пут је изабран за председника Владе Републике Србије 15. маја 2007. године.

Драгољуб Мићуновић (Топлица, 1930). Као осамнаестогодишњи гимназијалац ухапшен је и без оптужнице и суђења провео је 20 месеци у затвору и у логору на Голом отоку. По изласку из логора завршио је студије филозофије на Филозофском факултету у Београду 1954. да би за асистента на катедри за филозофију био изабран 1960. године.

У јануару 1975. године Скупштина Србије доноси неуставну одлуку којом Мићуновића и његових седам колега професора проглашава политички неподобним и уклања их са универзитета. Тек после петнаест година вратио се професорском раду.

Аутор је пет књига и више од сто научних радова.

Политичку каријеру је започео на Филозофском факултету као један од вођа студентског покрета 1968. године, због чега је био и хапшен.

На оснивачкој скупштини Демократске странке 1990. изабран је за њеног председника, реизабран је 1992. а после две године поднео је оставку на ту функцију.

Формирао је 1994. Фонд „Центар за демократију" а 1996. основао нову политичку партију, Демократски центар, чији је био председник. У септембру 1999. позвао је све опозиционе странке у Србији на уједињење организујући „Округли сто опозиционих странака у Србији" који је резултирао стварањем коалиције ДОС (Демократске опозиције Србије).

Председник је Политичког савета Демократске странке, члан је Председништва и Главног одбора ДС.

Радослав Стојановић (Обреновац, 1930) завршио је Правни факултет у Београду на коме је докторирао из области међународног права и до пензионисања прешао све лествице универзитетске каријере. Од 1960. до пензионисања 1996. године био је предавач на предметима Међународно јавно право и Међународни односи.

Сада је амбасадор Србије у Холандији и правни саветник Министарства спољних послова.

Заступао је Србију у спору поводом тужбе коју је против ње поднела Босна и Херцегоивина Међународном суду правде у Хагу. Приређивач је обимне, двотомне књиге докумената ,,Србија пред Међународним судом правде у Хагу”.

Гојко Ђого (1940), песник. Својим делом сведочи како слобода певања води песника и у затвор. Због збирке „Вунена времена” 1981. године у кривичном судском процесу који је привукао велику пажњу домаће и иностране јавности осуђен на две године затвора због „вређања лика и дела Јосипа Броза Тита”.

Аутор је великог броја есеја и чланака.

После оснивања Демократске странке и почетка серије ратова на југословенском простору, активно се ангажовао на одбрани и заштити српских националних интереса. Почетком деведесетих постао је председник Удружења Срба из Босне и Херцеговине, а потом и сенатор Републике Српске.

Потпредседник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.

Борислав Пекић (Подгорица, 1930; Лондон, 1992). Један је од најугледнијих и најчитанијих писаца српске књижевности, после положене матуре у Трећој мушкој гимназију у Београду, од 1948. до 1953. издржавао је казну у затворима у Сремској Митровица и Нишу, као припадник Савеза демократске омладине Југославије. Осуђен на петнаест година строгог затвора, помилован је 1953, после чега је студирао експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.

Напустио је Београд и живео у Лондону од 1971. године.

Био је потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке.

За дописног члана САНУ биран је 1985. године, био је члан Крунског савета, потпредседник ПЕН центра Београд, члан ПЕН центра Лондон.

Коста Чавошки (Банатско Ново Село, 1941). Завршио је Правни факултет у Београду, на коме је стекао докторат 1973. године. На самом измаку 1975. једногласном одлуком Наставно-научног већа Правног факултета избачен је са посла, због тзв. морално-политичке неподобности.

На Правни факултет Чавошки је враћен 1. јануара 1991. године као редовни професор.

У свом теоријском, педагошком и публицистичком раду објавио је до сада двадесетак књига.

У новооснованој Демократској странци, на изборима за председника изгубио је од противкандидата Драгољуба Мићуновића.

После извесног времена, када је странка захваћена унутрашњим раслојавањем иступио је из ДС-а и са Николом Милошевићем основао Српску либералну странку, чији је потпредседник.

Уназад десетак година, велику енергију је утрошио у правно-теоријску критику Хашког суда, објављујући на ту тему неколико књига. Председник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.

Члан је Крунског савета.

Крајем 2003. године изабран је за дописног члана САНУ.

Марко Јанковић био је један од најпопуларнијих радио-новинара, аутор низа емисија на Радију Студио Б и на другим станицама у последње три деценије прошлог века. Као и неки други припадници ове групе и он је напустио ДС и пришао новоствореној Демократској странци Србије, а после 5. октобра наставио је путовање кроз страначки лавиринт Србије потпуно се приближивши радикалној странци.

Сада води ауторске емисије на Радију Фокус и на ТВ Кошави.

Милован Данојлић (Ивановци код Љига, 1937). Припада кругу најистакнутијих српских књижевника. Романсијер, песник, дечији писац, преводилац, аутор је педесетак књига и добитник готово свих домаћих књижевних награда, укључујући и НИН-ове награде за роман године `Ослободиоци и издајници`.

Члан је САНУ ван радног састава Академије.

Од 1984. живи и ради у Паризу.

Владимир Глигоров (1945). Завршио је Економски факултет у Београду, на коме је и докторирао. Активни учесник студентског покрета 1968. године, члан редакција угледних часописа („Идеје”), посветио се анализи макроекономских процеса, јавних финансија, економије транзиције, као и политичкој филозофији.

После одласка из Београда у Беч, почетком деведесетих, постао је један од водећих аналитичара на Институту за међународна економска истраживања у Бечу.

Члан је Политичког савета ЛДП-а.

Миодраг Перишић (1948, Суботица; 2003, Отава). У време оснивања Демократске странке био је главни и одговорни уредник „Књижевних новина”.

У неколико мандата био је потпредседник Удружења књижевника Србије, затим члан Међународног Пен клуба, а од 1988. до 1992. године био је председник Српског Пен центра.

У савезној влади Милана Панића био је министар за информисање, а на дужности потпредседника Демократске странке био је од 1994. до 2000. године. До краја те године, као један од оснивача Већа за демократске промене у Србији, председавао је политичком комитету тог већа.

Постављен за амбасадора СР Југославије у Канади, од јула 2001. године. Изненадна смрт је прекинула изузетну активност Миодрага Перишића.

Слободан Инић (Зрењанин, 1946; Београд, 2000). Завршио је Факултет политичких наука у Београду. На Катедри за политичку социологију на том факултету одбранио је и докторску тезу, посветивши се институтском научном раду, после одстрањивања из политичког живота, у време обрачуна са српским либералима 1972. године.

Страначки ангажман у ДС-у брзо је оставио за собом и посветио се анализи узрока разбијања Југославије, објављујући радове у многим гласилима. Неколико година био је дописник Радија слободна Европа.

Душан Вукајловић (Панчево, 1948; Београд, 1994). Песник, писао је искључиво поезију. Студирао је у Београду, а у српском песништву се јавио као један од најзанимљивијих аутора у новој песничкој генерацији на почетку седамдесетих година.

Између 1972. и 1980. године објавио је четири песничке књиге, а потом своје снаге и енергију усмерио на деловање у Удружењу књижевника Србије, као вишегодишњи секретар ове организације.

Иступивши из Демократске странке, Вукајловић је радио на стварању Демократске странке Србије.