Пешачко царство од тридесет лета

Када кажете „Газела”, помислите на Бранка Пешића, Мост на Ади асоцијација је на Драгана Ђиласа, „Београд на води” ће се везивати за Синишу Малог, а Александар Бакочевић памти се као градоначелник Београда који је за свог вакта пешацима подарио Кнез Михаилову. Из ње је, без контроверзи, протерао аутомобиле. И то захваљујући Браниславу Јовину, урбанисти који слови за оца београдског метроа, чији пројекти у фиоци чаме 35 година. Суверена владавина пешака у једној од најстаријих београдских улица траје од 20. октобра 1987. године, а Јовин за „Политику” открива како је за свега шест месеци „Кнез” обукао у ново одело.

Годину и по дана пошто се вратио из, како каже, добровољног изгнанства у Кувајту, где се отиснуо зато што је његов сектор за београдски метро био забрањен 1982, Јовина је позвала Саша Бановић, тадашња директорка градског Завода за заштиту споменика културе. Предочила му је план градоначелника Бакочевића и његове десне руке Живане Олбине. Јовина је за тај посао препоручила јер је као руководилац сектора за метро предвидео пешачку зону од Краља Петра до Храма Светог Саве.

– Дотад се град развијао на периферији, а осим Теразијског тунела у центру није био већих градитељских захвата. Бакочевић је хтео да направи нешто на радост старих Београђана. Посао сам добио, али је тим који је пре мене шест месеци водио пројекат предвидео касету за подземне инсталације – присећа се Јовин.

Томе се успротивио, као што никада није оћутао неслагање с властима, било да је реч о лаком метроу, Мосту на Ади или „Београду на води”. Јер, док је девет година пројектовао метро, обишао је 20 европских градова и нигде није видео да се водоводне, канализационе и топловодне цеви пакују једна поред друге.

У помоћ је позвао професора Руперта Шикла, консултанта за наш метро, који му је у Бечу потврдио да се свака инсталација поставља одвојено. То је проверио и у Минхену, који је за Олимпијске игре 1972. изградио пешачку зону, такође без заједничке касете за подземне инсталације.

Идејно решење реконструкције улице од Руског цара до Калемегдана (940 метара, 13.500 квадрата, ширина од 16 до 28 метара) покушала је да оспори стручна комисија.

– Колеге су ме напале због идеје да улица буде поплочана јабланичким гранитом дебљине осам центиметара. Засметала им је и чесма од белог аранђеловачког мермера, коју сам, инспирисан некадашњом Делијском чесмом на углу „Кнеза” и Вука Караџића, поставио у тежиште трапеза, простора око Америчке читаонице, данас Института „Сервантес”. Јер, док сам био у Кувајту, на конкурсу за чесму победио је професор Дероко, који је чесму предвидео у осовини читаонице – истиче Јовин.

Посетио је свог професора. Уз чашицу вињака, Дероко је Јовинову дао „благослов”.

– Када сам му показао цртеже, рекао је „Браво, Брано! То је много боље од мог решења”. Замислите величину тог човека, који је без имало сујете признао да је мој предлог бољи – каже Јовин.

Проблеми се ту нису завршили. Градски завод за заштиту споменика културе није хтео да одобри дрворед, 14 стабала храста, уз образложење да их није било у улици.

– Бранио сам се да су улице без дрвећа – улице без живота, без трансформације. „Кнез” није исти у пролеће кад крошње озелене и у јесен кад порумене – вели Јовин.

Реконструкција је почела у мају. Радило се даноноћно, без годишњих одмора. Уведен је топловод и угашено 28 котларница. Канделабре је осмислио по угледу на некадашње плинске, из времена пре струје. Како каже Јовин, „први пут у новијој историји Београда” пројекат за „Кнез” урађен је на компјутеру. Код Руског цара постављено је спомен-обележје Емилијану Јосимовићу, првом српском урбанисти, а поред њега плоча нађена испод асфалта, о омладинским радним акцијама које су обновиле улицу 1949. Отварање је заказано на Дан ослобођења Београда у 18 часова, када се пали расвета.

– Бакочевић је хтео да осветљењем постигне интимнији амбијент. Из зграде Дома штампе на Тргу републике једва смо се пробијали кроз масу, кажу да је било 80.000 људи. Београђанке су грлиле и љубиле градоначелника, француски амбасадор је испред своје читаонице отворио шампањац, а ТВ екипа нас је чекала код Делијске чесме. Цуне Гојковић је певао. Похвалим свој тим и посебно упорност и енергију Живане Олбине. Бакочевић прогута кнедлу. Сутра сазнам да је после чувене Осме седнице она пала у немилост. Никада нисам био члан ниједне партије и увек сам говорио како јесте – уз осмех се присећа свог гафа.

Идуће године сређен је део улице до Палате „Албанија”, „Мажестика” и простор испред биоскопа „Јадран”, постављени су фонтана и мини-амфитеатар у коме су се одржавале песничке вечери.

Како вам данас изгледа Кнез Михаилова?

– Одушевљен сам. Плоче као да су јуче постављене. Не бих ја ту ништа дирао.

Са вама се неће сложити многи, плоче клецају, мајке са дечјим колицима запињу.

– Зато што их, после поправке подземних инсталација, враћају нестручни људи.

Историјски буквар

У време Римљана, један од главних прилазних путева протезао се трасом данашње Кнез Михаилове. У првој половини 16. века обновљен је стари римски и изграђен нови водовод дуж улице, што је био услов за подизање насеља. Турци су саградили пет џамија са махалама, а Аустријанци, кад су 1717. године освојили Београд, порушили су куће и џамије и подигли нове зграде. Одласком Турака из Београда 1867. године и прихватањем западњачких урбанистичких узора, отпочео је преображај града. На основу регулационог плана Емилијана Јосимовића из 1867. године, трасирана је Кнез Михаилова улица. Представници грађанске класе и трговачког сталежа у њој дижу зграде и палате и отварају трговачке радње. Крајем 20. века, од искључиво трговачке, Кнез Михаилова је прерасла у културно средиште престонице. Данашње име носи од 1871. године, а пре тога се звала Делијска. За просторно културно-историјску целину од изузетног значаја проглашена је 1979.