Балансирање

Последњи месец ’16. биће у свету упамћен по томе што је јапански премијер посетио Хаваје и није се извинио Американцима за Перл Харбор, као што, ономад, није учинио ни Обама у Хирошими. Само смо се ми, Балканци, међусобно извињавали до бесвести. А како ствари стоје, имаћемо још прилика, јер су Хрвати добили америчке хеликоптере погодне за борбу против трактора, а ми смо намигнули Путину и одмах нам је узвраћено миговима. Али, нема бојазни од новог рата, јер претходни, чини се, још није завршен. Теши нас само што, по традицији, Хрвати увек изаберу погрешну страну. Ми још нисмо изабрали ниједну. Премијер се својски труди да останемо неутрални, мада га председник и министар спољних послова вуку на једну, а невладине организације и неки министри на другу страну. Кад је укротио радикале, ваљда ће и њих.

Истовремено, Тома Николић је тврдио да је најбољи председнички кандидат. У праву је сто гради. Сви остали су у сенци једног кандидата. Али не њега, већ зна се ког, да га Бог поживи. Или беше: да нам поживи Бог. Тако некако.

У Скупштини углађени, паметни, мирољубиви и деликатни припадници већине трпели су терор разуларене мањине, која тврдоглаво и непринципијелно инсистира на истини. А шта су све они радили док су били на власти? Једва смо се живи докопали овог благостања.

Све што је прошло кроз Србију, задесило је Немачку, Француску, Белгију... Епских размера: Храни сина пак шаљи кроз Балкан, Сирија се умирит не може.

Са истока нам је пристигла још једна избеглица – Богољуб Карић. Чека се само Мира Марковић. Вулин је већ ту.

Што се тиче „Савамале”, истражитељима није било лако. Требало је од толико погодних кандидата пронаћи комплетног идиота.

Чекао се само друг Деда Мраз и сада господин Божић Бата. Сваки од њих има свој део Србије.

Устајте презрени на свету, за краља и отаџбину!