Романи Калвина и Аманитија

Издавачка кућа „Плато” објавила је роман једног од највећих италијанских писаца друге половине 20. века Итала Калвина „Ако једне зимске ноћи неки путник”, у преводу с италијанског Ане Србиновић, као и роман Никола Аманитија „Ана”, у преводу с италијанског Миреле Радосављевић и Александра Левија.

„Ако једне зимске ноћи неки путник” роман је о читању и роман о животу. У њему Калвино демистификује сам настанак књижевног дела и указује на повезаност читаоца и дела, као и читалачког разумевања које гради смисао самог дела. На тај начин је изразио један од главних поетичких усмерења постмодернизма, али и отворио неке од тема као што је (не)могућност објективног сазнавања стварности или слагалице као концепта изградње и живота и књижевног дела.

– Роман се може читати као потрага за одговором на вечно питање зашто читамо књижевна дела. Јунаци романа, Читатељ и Читатељка, срећу се у књижари, обоје са жељом да пронађу наставак романа који су започели да читају, а који је грешком издавачке куће прекинут напола, уметањем табака неког другог романа. Авантура читања водиће ово двоје младих људи из романа у роман, као кроз спиралу која се никада не завршава. Сваки роман који започињу да читају представљаће својеврсну раскрсницу на њиховом личном животном путу. Преплитање живота и књижевности очитује се у овом роману сликом мултипликованих романа, чији завршетак је недоступан јунацима све док не спознају да су они само јунаци свих тих романа које читају и да само они могу да утичу на развој радње и на сам срећни завршетак којем толико теже – каже уредница издања Наташа Анђелковић.

     Књижевни свет Никола Аманитија у новом роману „Ана” усмерен је на критику хипокризије друштва, и на отуђење унутар породице, на међузависне процесе раслојавања и разарања емоционалног нуклеуса, услед чега пате, страдају и извитоперују се млади, који би требало да чине будућност. Иако су теме које Аманити обрађује озбиљне, а судбине које описује понекад трагичне, његови јунаци врло су животни, упечатљиви, динамични, а нарација често варира између урнебесне комедије, црног хумора и емоционално јаких тонова.

По речима Наташе Анђелковић, роман „Ана” на неки начин је круна досадашњег Аманитијевог стваралаштва. У њему је своју досадашњу друштвену критику уздигао на ниво горке сатире кроз форму романа апокалипсе или модерне антиутопије.

– Градећи роман као причу о епидемији, зарази која је већ покосила одрасло становништво на планети, а чија матрица нас може подсећати на велике романе попут Сарамаговог „Слепила” или Пекићевог „Беснила”, овај роман се својом идејом, визијом и сатиром указује као „Врли нови свет” или „1984” двадесет првог века – приметила је Наташа Анђелковић, додајући да је

Аманитијева оштрица усмерена на корпорацијски, неолиберални капитализам и глобализам, који су завладали човечанством, и већ оставили последице по наш морал, а следствено томе и на све остале поре живота, па и на саму његову суштину. У овом роману Аманити даје слику света у којем су жива само деца, која са стицањем полне зрелости и ступањем у одрасли живот умиру од истог вируса који је кренуо из Брисела и од којег су настрадали сви одрасли становници планете.