Повишени глас Србије на Балкану

Пошто је најпре „обећањем” реципроцитета у односима према Македонији и Црној Гори изазвао реакцију, замерајући им што су признале Косово и гласале за његово чланство у Унеску, шеф српске дипломатије Ивица Дачић јуче је изјавио да Србија води мирољубиву и добронамерну државну политику у региону. Из Црне Горе није било званичног реаговања, али се из Македоније чуло да „политичари треба да буду одговорни и да не руше пријатељство између Београда и Скопља”.

На то је Дачић јуче у изјави за „Спутњик” одговорио: „Никад нисмо први провоцирали сукобе али смо увек спремни да заштитимо наше државне и националне интересе. Никад нисмо учинили ништа на штету Македоније и осталих суседа, али нисмо увек наилазили на њихов позитиван однос према интересима Србије, нарочито кад је у питању Косово и Метохија, а гестови су много важнији од декларативних изјава”.

Сличне „декларативне изјаве” Дачић је давао и 2015, кад су Скопље и Подгорица, упркос апелима Београда, „конкретним гестовима”, то јест гласањем, давали подршку настојањима Приштине да уђе у Унеско. Кад је Извршни савет Унеска у октобру 2015. усвојио препоруку за пријем Косова у чланство, чињеницу да су за то гласали и Македонија и Црна Гора Дачић је протумачио њиховим унутрашњим односима, али и додао да је Србија уложила много у развој односа са земљама у региону.

„Како се неко односи према нашим интересима, тако ћемо и ми према његовим. Не верујем да ћемо ми гласати за њихове ствари на међународном плану”, рекао је Дачић том приликом, а сада и поновио, уз још оштрију критику. У реакцији коју је пренело његово министарство, Дачић је, поред осталог, рекао: „Треба ли да подсећам колеге у Скопљу колико је Србија у то уложила свих ових година, признајући Македонију под уставним именом, ризикујући своје односе са ‎Грчком, иако се и у УН и у ЕУ користи име БЈРМ”.

Извесно је да министар спољних послова Србије припрема одбрану пред нови покушај Приштине да уђе у ову организацију Уједињених нација, на шта, после неуспеха 2015, ове године опет има право. О томе говоре и у Скопљу. Министарство спољних послова Македоније указало је да политичари треба да буду одговорни и да не руше пријатељство између Македоније и Србије, а то треба да важи „и у условима кад је очигледно да се загрева атмосфера за следеће гласање за улазак Косова у Унеско”.

Али, има ли све ово можда везе и с предстојећим изборима у Србији, пошто је већ устаљена пракса у овом делу света да се у изборним кампањама максимално искоришћавају нерешена питања и несугласице са суседним земљама? Или је можда реч и о ономе што је црногорски опозиционар Небојша Медојевић твитнуо, очигледно без имало симпатија за нашег шефа дипломатије и лидера СПС-а: „Промјене глобалне политике први је у Србији осјетио Ивица Дачић. Стотину ће промјенити вјера.”

Јесу ли ово, дакле, наговештаји промене спољнополитичког курса Србије?

Подсетивши да је досад наша вертикала спољне политике била ЕУ и Брисел, Александар Попов из Центра за регионализам каже да не верује да ће се та политика мењати после избора. А ако се испостави да је ово ипак био наговештај промена, онда, каже, то не би било добро. Треба се, истиче он, прилагођавати ситуацији, али многе године улагали смо толико напора да уђемо у ЕУ и нагло скретање с тог курса нанело би штету и на унутрашњем плану.

Њему ово личи на Дачићево солирање, тим пре што иду председнички избори, а он је наговештавао могућност да се кандидује. Најчешће су, каже, овакве изјаве намењене за унутрашњеполитичку употребу. Шире гледано, део који се односи на критику Црној Гори, могао је да прија Русима.

Слободан Јанковић из Центра за конзервативне студије указује да има неколико равни због којих министар спољних послова реагује на овакав начин. Најпре је реч о томе да је објективно угрожен интерес Србије у погледу заштите духовног и културног наслеђа на КиМ.

„Припреме да се питање чланства Косова у Унеско опет стави на дневни ред у току су већ неколико месеци. Друго, ту су и константни притисци из ЕУ, који се односе на то, како они еуфемистички кажу, да се успоставе нормални односи с Приштином, што у пракси значи признавање КиМ као некакве државе”, каже Јанковић, додајући да се мотив за овакав иступ Дачића може наћи и у томе да предстоје избори.

Поред тога, додаје, кад су у питању изјаве које се тичу међународних односа које дају наши политичари, никад не треба искључивати и могућност да је то скретање пажње јавности с лоше економске ситуације или неких скандалозних потеза (попут овог најновијег, како каже, с „Дипосом”).

Јанковић сматра да оваква реакција министра спољних послова Србије може да има ефекта, с обзиром на то да се ситуација у окружењу и свету мења. ЕУ је у великој кризи, САД се мењају, Русија и Кина, с којима Србија има одличне односе, у најмању руку су стабилне земље.

„Ако би неко рекао да Србија на овај начин затеже односе са ЕУ, па ми треба прво да погледамо какве су изјаве шефова држава или министара у владама земаља које су чланице ЕУ, од Пољске, преко Мађарске, до других. Дакле, у том смислу, не бих се богзна како бринуо за Србију и за њено затезање односа с ЕУ. Ниједна држава није успела да просперира, да јој буде боље, само тако што ће слушати некога ко је већи и јачи од ње. Морате да се борите за своје интересе, морате да тражите своја права”, истиче Јанковић.

Насупрот њему, Попов сматра да је реч о крајње необичној и недипломатској изјави, уз коришћење и прејаких речи и претњи које нису превише оствариве. А није у складу, подсећа он, ни са ставовима председника владе Вучића и сад га једино чуди да је изостала његова реакција.

Он сматра да упозорење за гласање у Унеску неће имати никаквог ефекта. Јер, ове земље ће следити своје интересе – да се не замере неким већим силама или ЕУ, али и да не доприносе унутрашњој нестабилности (Македонија има трећину албанског становништва, а у Црној Гори постоји знатна албанска мањина).

„Наравно, свако гледа своје интересе и могло је да стигне упозорење да то неће бити добро примљено, али мислим да није примерено то рећи баш овим речима. Тим пре што ту постоји претња да ће Србија реципрочно одговарати, али мислим да ми имамо мало механизама да им нашкодимо, сем да идемо преко ’великог брата’, да се искористи утицај Русије у неким институцијама. Али то онда политички кошта, јер ако те неко задужи – мораш да му вратиш на други начин”, указује Попов.