Српски текстилци опет облаче Европу

Текстилци у Србији немају будућност, тврдио је пре петнаестак година Божидар Ђелић. Тадашњи министар финансија у влади Зорана Ђинђића био је уверен да наши текстилци не могу да издрже жесток притисак конкуренције из Азије, чија је јефтина одећа и обућа преплавила свет. Ђелић је младима саветовао да се окрену информационим технологијама и сличним занимањима која обећавају вишеструко веће зараде. Милан Кнежевић, власник „Модуса”, тада је тврдио да је модна индустрија једна од најпрофитабилнијих на свету, поред тога што запошљава много руку, и да држава само треба да је штити од нелојалне конкуренције споља и изнутра.

Рекло би се да је Кнежевићу време дало за право. Амансио Ортега, шпански бизнисмен, власник „Заре” и још неколико модних брендова, избио је у 2016. на прво место листе најбогатијих на свету америчког магазина „Форбс”. Власник трговачког ланца текстила „Индитекс”, са достигнутим богатством процењеним на 79,5 милијарди долара, срушио је са трона Била Гејтса, чији је иметак вредео 78,5 милијарди долара.

Мада су је многи одавно сахранили, српска модна индустрија се опет диже из пепела. Наши текстилци и обућари, баш као у последњој деценији прошлог века, поново облаче и обувају Европу. Према подацима из Брисела, Србија је 2000. године била на 192. месту на листи земаља из којих чланице Европске уније увозе текстил, док је сада на 18. месту, са добрим изгледима да већ догодине поправи тај пласман.

Овај сектор крајем осамдесетих година прошлог века запошљавао је више од 250.000 радника, а вредност годишњег извоза износила је више од пет милијарди долара. Данас има око 1.800 активних предузећа са више од 47.000 запослених. Опоравак српске модне индустрије почео је 2005. године, када је почела примена „Споразума о текстилу”, којим је ЕУ омогућила нашој земљи бесцарински извоз.

Према речима Милорада Васиљевића, секретара Удружења за индустрију текстила, одеће, коже и обуће Привредне коморе Србије, снажнији продор на европско тржиште догодио се у последњих неколико година.

– Страни инвеститори подижу нове фабрике, тако да за српске текстилце има све више посла – каже Васиљевић. – Странце је привукло умеће наших радника, али и могућност извоза без царина у Европску унију, земље ЦЕФТА, Русију, Белорусију, Казахстан, Турску. Поред тога, некадашње социјалистичке гиганте замениле су нове домаће породичне фирме. Међу њима преовлађују мала предузећа, али има и великих, која запошљавају по 500 и 1.000 радника, већином жена.

У Чачку, некада нашем великом индустријском центру, сада је највећи извозник домаћа текстилна фирма „Б-експорт”, са више од 300 запослених, који производе конфекцију са мотивима немачке народне ношње. Све што произведу извозе у Немачку и Аустрију. Наш саговорник каже да Чачак има и „Велтекс”, који такође запошљава око 300 људи, али за ове две фирме шије и око 200 запослених у другим предузећима.

Васиљевић напомиње да је Србија у 2015. била трећа земља у свету по производњи чарапа, иза Кине и Америке. Трикотажа из Аде продаје се у најексклузивнијим продавницама од Лондона, преко Париза до Њујорка. Према статистичким подацима, вредност производње дечије конфекције данас у Србији надмашује ону с краја осамдесетих прошлог века.

– У последње две године највише улагања у ову грану стиже из Турске, Италије и Немачке – додаје Васиљевић. – Турцима је одавде Европа ближа, а забринуо их је и прекид трговине са Русијом, која је била њихов велики купац. Арапско пролеће је донело политичку нестабилност, тако да су се Европљани окренули српским произвођачима одеће. У последњих неколико година извоз српских текстилаца и обућара годишње се у просеку повећавао за око 10 одсто, у 2016. очекујемо раст од најмање 12 процената, а у 2017. и више од 15 одсто. У то сам сигуран, зато што су у овој години странци изградили нове погоне који ће запослити још око 4.000 радника.

Према подацима Републичког завода за статистику, повећање вредности укупног извоза српске модне индустрије у 2016. биће и веће од 13 одсто. Од почетка године до краја новембра, произвођачи текстила, одевних предмета, коже и обуће извезли су робу за више од милијарду долара, а њихов салдо био је у плусу 43,8 милиона долара. Спољнотрговински биланс ове гране највише квари увоз текстила. Наиме, у Србији се више не производе тканине. Њихов увоз, углавном из Кине и Турске, у 11 прошлогодишњих месеци плаћен је 426,6 милиона долара.

Производња и увоз „на црно” и даље гуше домаће текстилце и обућаре.

– Процењује се да је сваки други текстилни производ на нашем тржишту произведен у нерегистрованој фирми, или на увезени материјал нису плаћене дажбине, царина и ПДВ, у пуном износу – указује Васиљевић. – Много је раширена и продаја половне робе, која долази углавном из фондова Црвеног крста и других хуманитарних организација. Уместо да бесплатно дође до најсиромашнијих, она се продаје.

Како у прошлом, тако и у овом веку, зараде текстилаца, кожара, обућара најниже су у привреди. У зависности од делатности, просек се креће између 25.000 и 30.000 динара. Зато им тешко падају високи порези и доприноси на плате, који се крећу између 65 и 67 одсто.

Највећи проблем су високи порези и доприноси и непорески намети. У свим земљама (Македонија, Бугарска, БиХ и Хрватска) у окружењу порези и доприноси на зараде мањи су од 40 одсто у овој грани, а у Србији 65-67 одсто.

За разлику од Македоније, која ради готово само лон послове, у Србији је мање од 40 одсто у овој години.

Зараде су, као и обично, међу најнижим. Просек се креће између 25.000 и 35.000 динара. У Македонији, Бугарској, БиХ и Хрватској ове дажбине на зараде крећу се око 40 процената.

Нема ко да шије за плату од 500 евра

Два дана пре нашег разговора за „Политику”, Милорад Васиљевић је провео у Новом Пазару. – Власници око 300 предузећа у овом граду која производе одећу и обућу легално запошљавају око 2.500 људи. Жале се да не могу да нађу шиваче. Радо би научили овом занату свакога ко хоће да га ради, а добар шивач или шваља могли би месечно да зараде између 500 и 700 евра. Зато су одлучили да отварају погоне у Сјеници, Тутину и Пријепољу – каже Васиљевић.

ПКС ће и помоћи да од наредне школске године тамошња Средњотехничка школа у први разред упише 120 ученика који би се по моделу дуалног образовања спремали за занимање модни кројач. Деца и њихови родитељи би се претходно упознали са условима рада у фирмама у којима би стицали праксу и које им нуде посао.

Текстилци у Новом Пазару траже и више од 20 технолога које би одмах запослили.