Да ли су нам потребни „безбедњаци” у амбасадама

Земља домаћин дужна је да се брине о дипломатско-конзуларним представништвима на својој територији, безбедност амбасадора и конзула не зависи од закона државе коју представљају, ово је суштина коментара чланова Одбора за спољне послове Скупштине Србије поводом изјаве Срђана Перишића, доцента на Факултету за међународну политику и безбедност, који сматра да Србија хитно треба да донесе нову безбедносну стратегију, а после тога и закон који ће регулисати и питање безбедности дипломатских представништава Србије.

Говорећи о информацији коју је Ивица Дачић, шеф наше дипломатије, изнео у јавност, о плану Албанаца да нападну наша дипломатска представништва, Перишић је за ТВ Пинк рекао да је Дачић то морао да уради, „јер ми практично у амбасадама и конзулатима немамо службу као што смо некад имали, па је на овај начин Албанцима стављено до знања да је то Београду познато и да они то не могу баш тако лако да изведу”.

Перишић је објаснио је да су постојале две такве службе, али су оне, каже, укинуте под притиском Запада, односно онда кад су њихови „стручњаци” ушли у све наше безбедносне службе и војску како би се извршила реформа.

Ми смо, истакао је, тада погрешно мислили да немамо непријатеље, односно да су нам сви пријатељи, а нису. Он је предложио хитну промену безбедносне стратегије и доношење закона којим би било регулисано питање безбедности наших дипломатских представништава.

Он је казао да „физички амбасаду обезбеђује земља домаћин”, и додао: „То раде и приватне агенције. Ми немамо своје обезбеђење. Унутрашње обезбеђење објеката не постоји. Постоје портири, који могу и не морају бити наоружани. То што се каже да нашим амбасадама прете напади албанске дијаспоре јесте притисак на Владу Србије да буде лабавија и попустљивија по питању захтева за изручење Харадинаја.”

Председник Одбора за спољне послове Жарко Обрадовић (СПС), коментаришући Перишићев предлог, каже за „Политику” да суштински, безбедност дипломатско-конзуларних представништава зависи од земље домаћина.

„Домаћин брине о такозваној спољној безбедности наших амбасада, а логично је да зависи и од сарадње са земљом чије су дипломате у питању. Видели смо да је једна западна земља обавестила наш МИП о припремама Албанаца. На влади је генерално да одреди да ли је, поред постојећих служби, потребно да постоји још нека која би се бавила тим пословима, будући да постојеће службе то ефикасно раде. Ипак, на влади је да, на основу података којима располаже, одлучи да ли је тако нешто потребно”, објашњава Обрадовић.

Дубравка Филиповска (НС), члан Одбора за спољне послове, за „Политику” је рекла: „Информације о могућем нападу албанских терориста на наше амбасаде и конзулате Србија је озбиљно схватила и на време предузела неопходне мере за њихову заштиту, и то је у овом тренутку најважније. Иако спадам у групу људи која сматра да сваку област треба регулисати законом, у овом случају сматрам да то није пресудно, јер је земља домаћин дужна да обезбеди сигурност амбасада и дипломатских представништава.”

Филиповска свој став илуструје и примером из 2008. године, кад је после митинга „Косово је Србија” у Београду била нападнута америчка амбасада, наводећи:

„Полиција Србије била је у обавези да обезбеди сигурност људства и објеката и сви су то сматрали великим пропустом. САД имају и безбедносну стратегију, законе и велики број представника безбедносних структура у својим амбасадама, али нису успели да заштите своју амбасаду. Такође, основни разлози што смањујемо број запослених у амбасадама јесу рационализација и уштеде, и о томе би могло да се расправља, јер је питање колико тиме добијамо, а колико губимо, а не став да смо мислили да су нам сви пријатељи. Подсетићу да смо укинули економске представнике у нашим амбасадама, јер нисмо били задовољни њиховим резултатима. На који је начин представник безбедносних служби могао да спречи убиство руског амбасадора у Анкари, јер је то класичан терористички напад?”

Представници СНС-а и ДС-а у одбору нису били расположени да нам изнесу свој став о Перишићевом предлогу и нису одговарали на поруке.