Више драме без Обаме

Барак Обама, 44. председник САД, одржао је прошлог уторка последњи председнички говор свог двоструког мандата који се званично окончава у петак.

Та опроштајна беседа пред око 20.000 људи у Чикагу описана је као „носталгична и сентиментална”. Она је у исто време и његов политички тестамент, поручујући да, као 55-годишњак, неће бити баш прави политички пензионер.

Само 15 сати касније његов наследник Доналд Трамп одржао је своју прву послеизборну конференцију за новинаре којом је осоколио своје следбенике, али и ојачао сумње у његову квалификованост и моралну подобност да буде на челу и даље највеће силе данашњег света, мада ће тек време потврдити оцене по којима је Америка на минулим изборима једног врхунског интелектуалца трампила за разбарушеног блефера.

Трамп је свакако сушта супротност Обами, али оно што је дилема то је да ли ће, када се у годинама и деценијама које долазе успостави неопходна историјска дистанца, Обама ући у лигу великих или неуспешних америчких председника.

Што се тиче инстант оцена из „прве руке историје”, дакле оних медијских, закључак је да је био успешнији од својих непосредних претходника Џорџа Буша и Била Клинтона.

Председник је постао у најгорим могућим околностима, на врхунцу највеће финансијске и економске кризе нашег доба која је зачета у Бушовој Америци, али која je много више погодила остатак света него њу.

Благовременим, али не од свих одобраваним, потезима спречио је урушавање америчког банкарског система, са контроверзним оправдањем да су његови главни актери „сувише велики да би пали”. Спасио је Волстрит, али није имао храбрости да похлепне банкаре приведе правди упркос јаким доказима о њиховим криминалним радњама.

Председавао је затим најдужим периодом сталног пораста запослености у америчкој историји (незапосленост је данас мања од пет одсто), али није ништа урадио да та плима подигне све чамце: подигла је само јахте један одсто америчких богаташа, у чије џепове је током Обаминих осам година отишло две трећине од повећаног националног богатства.

Очекивало се да ће, као први Aфроамериканац у Белој кући, Америку увести у „пост-расну” фазу, али у моменту кад из ње излази расне напетости су, ако не драстичније, а оно видљивије.

Изабран је са обећањем да ће променити систем, али је на крају систем победио њега. Као носилац извршне власти још од првог дана је наишао на барикаде у законодавној – у Конгресу, не само међу републиканцима, него и међу својима. Није био мали број оних који га нису признавали за председника, а управо је његов наследник предводио јуришни одред који му је оспоравао и да је Американац.

Његов покушај да у Америку унесе мало више социјалне правде реформом здравственог осигурања, завршио се трулим компромисима у закону од 2.500 страна, за који није гласао ниједан републиканац, и који ће данашњи републикански Конгрес, експресно поништити, чиме ће без елементарне здравствене заштите поново остати око 20 милиона Американаца.

Као државник и врховни командант говорио је умерено и није носио велики штап. Већ у првој години првог мандата добио је Нобелову награду за мир, што је била аконтација коју би за који дан морао да врати. Окончао је „глупи рат” у Ираку, али прекасно да спречи хаос коју је донела бесмислена интервенција његовог претходника. Одлази док су амерички војници још у Авганистану у рату против талибана који траје већ деценију и по.

Једни му замерају помирљивост, други ратоборност. Због Сирије га критикују што није интервенисао, због Либије што јесте, починивши исту глупост као и Буш у Ираку: растурена је једна стабилна држава, а салдо је да је свет данас много хаотичнији и опаснији.

Другачија него што је била 2008. данас је и Америка: током Обаминог председниковања деловале су силе које није могао да контролише. Њен униполарни момент је прошао, глобализација је ојачала Кину, Русија је успела да се у доброј мери опорави од трауме хладноратовског пораза, пројекат Европске уније се показао крхкијим него што је изгледао.

Кад се неке ствари оголе, Обама је много мањи миротворац него што се чини: бројке Пентагона показују да је Америка у тек завршеној години бацила више од 26.000 бомби: по три сваког сата, 24 сата дневно, седам дана у недељи. Он није измислио убијање на даљину, теледиригованим летелицама, али је одобрио десет пута више ракетирања дроновима него Буш.

Упркос томе, у заслуге му се књижи да је амерички имиџ у свету са њим био бољи него пре, можда и зато што је Америку увео у глобалну коaлицију за борбу против климатских промена. Његова популарност у Немачкој и Француској, на пример, још је око 90 одсто, док најновија анкета Галупа показује да већина земљака његове способности сматра двоструко већим од Трампових.

Остаје међутим и чињеница да је, вољно или невољно, он утабао пут Трампу тиме што неке ствари није желео или није могао да види, а поготово да промени. Док је иронично описиван и као „но драма Обама”, заплети двоипомесечне председничке транзиције наговештавају да ће с Трампом сасвим извесно драме бити у обиљу.