Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

O Чавићу и Иванишевићу

Година 1993, тешка за Хрватску. Они тада имају неколико светски успешних спортиста и међу њима највиђенијег тенисера Горана Иванишевића. Стране новине пишу о распаду и рату у Југославији, па повремено објављују и интервјуе са хрватским спортистима. Крајем фебруара „Њујорк тајмс” објављује велики текст „Иванишевићева борба за Хрватску”, са болдованим нагласком „бенг, бенг”. У том тексту тенисер описује како он у ствари ратује рекетом, како је био у Хрватској и како су га хрватски ратници водили да му покажу како се пуца. Опис изгледа овако:

„Показали су ми како се пуца, онако, ради забаве. Дали су ми да пуцам из митраљеза. Било га је тешко контролисати, али, ох, тако је био леп осећај – ти меци који излазе. Замишљао сам како би било лепо да неки Срби стоје испред мене”.

Сутрадан сам послао текст „Њујорк тајмсу”. Питао сам их да ли то спада у спортску или медицинску рубрику. Упоредио сам ту врсту изјава са Немачком из тридесетих година и написао да је управо такав говор разлог што се код нас води рат. Наравно, мој текст није објављен, иако сам молио за помоћ разумног и добронамерног уредника Дејвида Бајндера.

Ипак, после неколико дана објавили су писмо нашег јединог оскаровца Стива Тешића, у коме он каже:

„...Овде је кључна реч НЕКИ. Не један одређени Србин, него неки. Млад или стар, болестан или здрав, мушкарац или жена, невин или крив, изгледа да то Иванишевићу није важно. Зар не чујемо, тако нехуман позив на убијање сада сведен на рекреативно убијање у стрељани?... Када се било ко од нас сведе на безвредну жртву, коју свако има право да убије, онда сви постајемо ,неки’ у нечијим очима. То што овакво осећање једног тенисера може да се појави у ,Њујорк тајмсу’ представља језив, распамећујући пример пропасти мерила у нашем времену. Без потраге за истином не може да буде мерила и позиви на убијање постају спортска прича”.

На крају, уредништво потписује Тешића као сценаристу и писца који је рођен и живео у Београду до 14. године. Да неко случајно не помисли како би могао бити непристрастан.

Данас сам потражио текст „Иванишевићева борба за Хрватску” од 22.2.1993. у архиви „Њујорк тајмса”. Нема га. Изостављен.

Иванишевић је без сметњи наставио каријеру, Стив Тешић је преминуо, а ја се сећам тог, за мене кључног, морбидног Иванишевићевог уздаха ОХ, који до нас стиже са Запада већ две деценије. Сетим га се пречесто ових дана када локални мудраци саветују наше спортисте како да се радују. Некако им не изгледа згодно што носе српску заставу и знају речи српске химне. Ох!

редитељ

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Nenad Vujinovic
Skrenuse mi paznju na ovaj stari tekst, kojije sada vise nego glasan, E moj Nole, ikono Srbije...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.