Нечујни херој

Кад је Дејан Радоњић (47) у априлу 2013. дошао у Црвену звезду, многи су били спремни да се кладе у богатство да на том ужареном месту неће опстати ни шест месеци, сматрајући да није калибар за „црвено-беле”, али и рачунајући на праксу председника клуба Небојше Човића.

Пре три дана овај црногорски стручњак је стигао до своје 200. победе са Звездом, а иза њега је већ шест трофеја: по две АБА лиге, домаћа првенства и Купа „Кораћа”. Успео је оно што није нимало лако, да испуни велика очекивања и Звездиних навијача и Човића, који је у два наврата, после неочекиваних пораза, стао у његову заштиту („неће кафана да одлучује о судбини нашег тренера”).

Без обзира на будуће резултате, Радоњић је обезбедио себи место у историји Црвене звезде.

У свет игре под обручима ушао је као кошаркаш, организатор игре који је увек имао добру комуникацију с тренерима и углавном испуњавао своје задатке у целости. Почео је као ученик шестог разреда у Будућности из Подгорице, града у којем се родио 2. фебруара 1970. Већ са 17 година дебитовао је за сениорски састав, на утакмици против чачанског Борца. Калио се у Првенству Југославије у време док је то била најбоља национална лига у Европи, у којој су играли асови попут Дивца, Ђорђевића, Паспаља, Рађе, Кукоча...

Као и многи стручњаци који су на клупу ускочили из патика, још као играч себе је видео у тренерској улози и тако се понашао. Упијао је све што би могло да му буде од користи у новој каријери. Мало је недостајало да пређе у тренере већ 2001. године, у Будућности, кад се хитно тражио наследник Богдана Тањевића, у тренутку док је клуб играо у Евролиги.

Тада се то ипак није догодило. По завршетку играчке каријере, 2004, у новосадској Војводини, у Београду је завршио Вишу тренерску школу и већ догодине (2005) прихватио понуду Будућности.

После седам сезона у најбољем црногорском клубу (једно време радио је и као селектор Црне Горе), у априлу 2013. стигао је на Мали Калемегдан, деценију после папрено плаћеног словеначког стручњака Змага Сагадина, на којем је почивао пропали пројекат „европске Звезде”. Европа је стигла с оним који се није клео у Европу, већ је ћутао и радио, па данас „црвено-бели” спадају у крем европске кошарке, с реалним изгледима да се нађу у четвртфиналу најјачег клупског такмичења на свету после НБА. У АБА лиги екипа не зна за пораз, а у Евролиги су пали сви највећи клубови, осим Олимпијакоса.

Тренутно „троши” своју пету сезону у Црвеној звезди (стигао крајем 2012/13), чијој управи може да захвали што је стекао име у Европи, јер је веровала у њега у тешким тренуцима. Од легендарног Ранка Жеравице (1980–1986) нико није на клупи „црвено-белих” остао тако дуго у једном мандату.

Ожењен је некадашњом кошаркашицом Милицом, с којом има ћерку Јовану и сина Петра. Живе у Београду.