Соба три са три

Да ли сте већ проговорили турски језик? Ако нисте, то је право чудо јер телевизије чине све да вам обезбеде интензивни курс. У једном дану на располагању су вам: „Изгубљена љубав”, „Бахар”, „Елиф”, „Бескрајна љубав”, „Црна ружа” (све на Пинку), „Парампарчад” (Прва), „Сулејман Величанствени” (Студио Б), „Ифет” (Хепи)...

Ако волите традиционално добре емисије из Би-Би-Сијеве продукције, посветите време и пажњу документарној серији „Путујућа изложба антиквитета”. Треба ли нагласити да се емитује у преподневном термину (као и већина квалитетних програма) од 11.52.

„Путујућа изложба” емитована у четвртак била је посвећена онима који су испред двора Хемптонкорт из свих делова Британије проценитељима доносили предмете из породичних колекција, а ови су даље тражили стручну помоћ експерата све док се није утврдила аутентичност и предмети стигли до аукција.

Емисија је снимана на више локација и занимљиве предмете прате још занимљивије приче о, на пример, голубу писмоноши који је био ратни курир и рањен изнад Келна 1943. летео две недеље до одредишта у Енглеској и добио орден за храброст, који је донет у емисију.

Неке од предмета, за које се испостави да су велике уметничке или историјске вредности, поклањају музејима а бенефит емисије је и у томе што се после, испред музеја формирају редови посетилаца који желе да виде оно о чему се говорило у „Путујућој изложби антиквитета”.

Оно што је похвално за РТС је то што на одјавној шпици пише име оног ко је превео и адаптирао и ко је то лекторисао.

Тако се то ради! Јер смо, на жалост, све чешће сведоци да стране филмове и серије преводе они који не познају довољно добро ни енглески језик, семантику, ни сленг и притом немају ни трунку смисла за хумор и упропасте већину духовитих реплика, али зато маштовито преводе псовке, па неки успутни простаклук на српском зачине до крајње вулгарности.

Недавно је неки геније из „Медиатранслешнса” у крими серије, припејд телефон превео са –телефон на бонове! Да ли су нам се у колективно сећање из деведесетих урезали бонови за бензин, со, брашно...

Кад штампарска боја на овом тексту већ буде сува, гости Оливере Ковачевић ће у „Да. Можда. Не” (четвртак, РТС 1, 21.10) говорити о недавно преминулом пензионисаном генералу Владимиру Трифуновићу, човеку чији су живот, уверења и поступци личили на античку или боље цивилизацијску драму.

Од сигурне смрти је спасио 240 својих војника у Вараждину који су тек обукли униформу са ознаком ЈНА, којем се касније судило у Словенији, Хрватској и Србији и који је до краја живота, тачније до одласка на ВМА где је преминуо, живео у соби од девет квадрата у руинираном самачком хотелу „Бристол” на београдској аутобуској станици.

Како је осуђен и како је ослобођен од оптужби? Како су они који су га оптуживали за издају касније ухапшени због сарадње са страним обавештајним службама?

На ово, али и како је било живети као грађанин другог реда, најтачније би одговорио Трифуновић – да су телевизије показале интересовање у последњих десетак година...