Последња шанса

Често с пријатељима седим у београдском кафићу ,,Последња шанса”, у парку Ташмајдан. Причамо о свему и свачему, највише о прошлости, мање о садашњости, а најмање о будућности. Често и ћутимо јер не можемо да пронађемо праве речи за муке које нас муче.

,,Шанса” више није уточиште за све оне остављене и заборављене, који би, када би се све кафане у граду затвориле, долазили овамо на ,,последње пиће”.

То је сада место где се показују младе и лепе маме са својим буцмастим, насмејаним бебама, средњошколци који су побегли са часова из Пете гимназије, снажни момци с дивљим псима и пензионери. На паркингу испред кафића је изложба дечјих колица најновијих модела која подсећају на ,,формулу 1”, и свака су скупља од мог старог ,,пежоа”!

Међу мојим друговима с којима седим сваке недеље у кафићу најдражи ми је мој дугогодишњи пријатељ и школски друг С. Ишли смо заједно у Шесту мушку гимназију. Он је био бриљантан ученик. У свему најбољи, најпаметнији, најобразованији. Обожавали су га и ученици и професори. Када је дошао тренутак да после завршене гимназије кренемо на факултет, С. је, на изненађење многих, уписао филозофију. Не могу рећи да је у то време студирати филозофију значило нешто посебно. Али добро, сви смо веровали да ће С. направити бриљантну каријеру као политичар, дипломата… Није било ништа од тога. После завршених студија С. се запослио у средњој школи и цео свој радни век провео је у школи као професор филозофије. Жена му је дуго боловала после рођења сина. И млада је умрла. С. је сам одгајао дете, школовао га и бринуо о њему.

Године су нас раздвојиле. Свако је ишао својим животним путем, више или мање успешним. Када смо се сретали на годишњицама матуре, увек је изазивао знатижељне погледе и вечно питање: како то да ти ништа ниси урадио у животу? Ти си био најбољи од свих нас. Многи наши школски другови просечног знања и образовања правили су каријере, богатили се, зидали виле и возили луксузне аутомобиле.

После одласка у пензију почели смо поново да се дружимо. Он је понекад знао да каже: ,,Прошлост не можеш променити”.

Прошле недеље када смо се нашли у кафићу С. је био веома замишљен. На моје питање о чему се ради, рекао је: ,,Ти знаш мога сина од детињства, завршио је економију с високим оценама, али већ неколико година не може да се запосли. Конкурисао је више пута за разне послове и ништа. Његов колега који је много слабији студент запослио се одмах после студија… Када сам питао сина како му је то успело, он ми је рекао: ’Отац мога друга је телефонирао где треба и ствар је решена. Ја сам тебе сто пута молио да и ти неком телефонираш, ти ниси хтео. Отац мога друга држи коцкарницу и он зна коме да телефонира, а ти си професор и не знаш коме да телефонираш. Реци лепо да нећеш и готова ствар’.

Мој син је узео телефонску слушалицу и рекао: ’Телефонирај!’ Ја сам одложио слушалицу јер нисам хтео никоме да телефонирам. Син се бесно окренуо и отишао. И од тог дана, више ми се не јавља.”

Нисам знао шта да кажем. Често највише повређујемо оне до којих нам је највише стало.

С. је мирно наставио: ,,Зар у овој земљи све мора да се решава ’преко везе’ и познанства? Хоћете код лекара, треба вам веза, хоћете у суд, треба вам веза, за запослење треба вам веза…Не може ни да се умре ’без везе’! Треба веза за сахрану… Недавно сам примљен у једну угледну београдску болницу због хитне хируршке интервенције. У соби је било неколико болесника и сву су ту били ’преко везе’… Једном је доктор земљак, другом је жена пријатељица докторове жене, трећи има ћерку која иде у исти разред с докторовом ћерком. Једино сам ја ту био ’без везе’. Осећао сам се као грађанин другог реда. ’Веза’ је начин функционисања у одсуству државе.

Ја сам четрдесет година учио своје ученике да се у животу све постиже трудом и радом. И често се сетим свог професора Милоша Ђурића који је за време рата 1941. године одбио да потпише ’Апел српском народу’ који је позивао на ред и послушност окупатору. И кад га је један музичар опоменуо да то може бити опасно, он је одговорио: ’Лако је теби, ти дипле свираш, а ја својим студентима етику предајем.’

И ја својим ђацима предајем етику. Како да их молим за услугу и везу? Многи од мојих бивших ђака су на значајним политичким и друштвеним функцијама. Вероватно би то учинили за мене. Реци ми искрено да ли ја волим мање своје дете од осталих родитеља или сам обична будала.”

Слушајући мога друга, размишљао сам о својој ћерки. Она је завршила у Америци редовне студије на престижном Колумбија универзитету у Њујорку, магистрирала и докторирала. Добила је посао одмах после завршених студија и данас је професор на Универзитету у Мајамију. Отишла је сама у Америку, сама се изборила за стипендију. Није било ни веза ни познанства. Није било никога да телефонира за њу. Све што је постигла, постигла је радом и својим знањем. И то тамо неко зна да цени. Зашто ми то не знамо да ценимо и поштујемо?

Да бих некако помогао свом пријатељу, сутрадан сам телефонирао његовом сину кога познајем од малена и понудио му своју помоћ. Син С. ми је хладно одговорио: ,,Отац мога друга је телефонирао где треба и све је сређено. Добио сам посао. Он се показао бољи отац од мог рођеног оца. Ја више немам оца.”

Остао сам без речи.

Следеће недеље мој пријатељ С. је дошао у ,,Шансу” и с врата повикао: ,,Данас ја частим пиће.” Зашто?

,,Мој син је добио посао.” Како?

,,Телефонирао сам где треба и све је сређено.”

Знао сам да то није истина, али нисам ништа рекао. Само сам климнуо главом у знак одобравања. Видео сам сузу у оку мога друга… Али то је већ за неку другу причу…

ПС ,,У животу се ретко дешава да се срећемо са добрим људима и што је жалосно да од тих сусрета не остане ништа друго до само успомена.” (А. П. Чехов).

*Професор ФДУ