Кад љубав исцури на песку Персијског залива

„Не могу да верујем, добила сам позив за први интервју.“

Знао сам да ће добити посао оног јутра када је ушла у собу и питала ме како изгледа. У очима јој се видео сјај и одлучност. Жеља. Када човек има тај поглед – може све! А она је желела да оде у иностранство.

Видео сам тог јутра све оно што се дешавало у наредне две године – видео сам како се опраштамо, како покушавамо да одржимо везу на даљину. Видео сам је како долази и одлази на сваких неколико месеци. Видео сам да ћу и сам отићи тамо. И да ћу се вратити. Видео сам како се удаљавамо, како постаје неко други. Видео сам крај наше љубави. Видео сам како ми десет година истиче из руку као фини бели песак са обала Персијског залива где је отишла. Да ради, шта? Није битно.

„Како изгледам?“ питала је.

„Одлично“, рекао сам и заплакао....

                        ***

Одлив мозгова – Сваке године више од 32.000 људи оде из Србије.

Српска дијаспора броји око четири и по милиона људи, од чега се процењује да је 500.000 до 600.000 њих напустило земљу од почетка деведесетих до данас.

Према подацима Светског економског форума, Србија је по „одливу мозгова” прошле године заузела неславно 141. место од 144. земље. Иза нас су само Бурунди, Хаити и Алжир.

***

Не примећујемо често у животу оно што се догађа око нас, док нас и саме не удари у главу и баци у реалност. Знаш да тога има, али док не осетиш на сопственој кожи, не доживљаваш то као нешто што је заиста проблем. Знаш да неко ради, а не прима плату, да неко бије жену, да је банка неком одузела стан због хипотеке, да се деца дрогирају, судије поткупљују, закони селективно примењују, утакмице намештају, извлаче везе....

Све знаш, али тек када се и теби догоди нека од милион неправди, постанеш свестан ужаса који си само наслућивао.

Можда то није неправда, али тако сам је ја доживео и тако је мени било када су бројке и статистике добиле имена и кренуле су редом да ми одузимају. Тања – моја вереница. Ненад и Ива – најбољи другар са факултета и његова жена. Марија – најбоља другарица. Марко – колега. Бојан – друг из средње школе. Шћепа, Влада, Теа, Катарина, Ивана, Рале, Сања, Небојша, Милена, Цеца... Ближи и даљи. Пријатељи. Познаници. Другови. Колеге. Родбина. Сваког месеца понеко од њих се уклапао у статистику.  

Бројеви су постали ближи а људи даљи.

                            ***

Србију напустило бар 40.000 стручњака са високом школском спремом.

Од укупног броја незапослених, скоро 200.000 су млади људи до 30 година, а више од 100.000 њих посао не налази упркос дипломи.

Већ две деценије Србија је прва у региону по исељавању младих и образованих људи у иностранство, а друга у свету. Лошија од наше земље по том параметру је само западноафричка држава Гвинеја Бисао.

                            ***

Разумем разлоге. Разумем сваког ко жели да оде. Не подржавам, али ни на који начин не осуђујем. Нећу да паметујем, као „све се може кад се хоће“ и томе слично. Може!

Али тешко је наћи воље кад предуго тражиш. Још теже кад видиш много оних који никада нису нашли, па су снове заменили за надања. Надања преточили у помирљивост. Помирљивост у животарење. А животарење није живот. То је само протицање времена у коме постојиш. Али не остављаш траг за собом.

Покушао сам да одем и сам. Да убедим себе у то да је одлазак решење. Нисам успео. Можда бих, да је другачија ситуација. Имао сам среће. То је сигурно...

Нећу можда увек имати праве карте. Али игра се. Уосталом, кад играш због игре – не можеш да изгубиш.

А тамо? Игра се и тамо. Само, често играш игре које не волиш. Да ли онда можеш да победиш?

На крају, уместо закључка поменућу Марико, Флоренс и Клер. Упознао сам и много других странаца поред њих три, откако је моја вереница отишла у Дубаи, али оне су некако оставиле највећи траг.

Једна је учитељица, ради најлепши позив на свету, родила је дете мом брату и засновала породицу. Друга је уметница из Јапана која на невероватан начин доприноси богаћењу Србије у том смислу. Трећа је проучавала и гајила пчеле на нашим пољима, жели да има своје кошнице!

Многи од тих других странаца (нека не замере што не набрајам сва имена) говорили су да је Србија земља у којој би желели да живе заувек, иако су долазили из Јапана, Француске, Немачке, Португалије, Италије, Британије... Рекао би неко – земаља у којима има могућности.  Али нема живота, како бисмо закључили често у тим неким нашим филозофирањима на ову тему.

Неки су остали. Други отишли – да се врате, надам се.

А ми?

Наставили смо даље. И срећан сам. Каже и она да јесте. У ствари није рекла. Али то је већ нека друга прича.

Док сам се клацкао у аутобусу са посла, смрзавајући се без грејања иако је напољу био снег и лед, читајући последње странице неког лаганог романа где је главни лик у једном тренутку желео да оде у Америку из Србије у потрази за својим сновима, па се предомислио и вратио са аеродрома... Зазвонио је телефон.

Влада – Буда. Један од два најбоља другара из средње школе, један од оних људи са којима се разумеш и кад се не видите дуго. А кад се видите као да је било јуче. Делите ту неку енергију и мисли. Па кад преври из лонца, када се накупи неко позове. Договорите се да се видите.

И то је био дан и тренутак за то. Јавио се да долази мало касније од заказаног.

Сав узбуђен каже: добио је визу за Аустралију...