Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДУШАН КОВАЧЕВИЋ, драмски писац

Волео бих да Доналд Трамп добије и други мандат

Прича о Андрићу као светском писцу једноставно је наш културни орден. Ми лепшег ордена немамо у литератури
Душан Ковачевић (Фото: С. Иветић)

Академику и драмском писцу Душану Ковачевићу управо је у Андрићевом институту у Андрићграду уручена награда „Иво Андрић” за укупан драмски опус и ново драмско дело „Хипноза једне љубави”.

Настављајући на традицију Стерије, Нушића и Поповића, а понекад у ковибрацији с поетским драмама Љубомира Симовића и хумором Матије Бећковића, Ковачевић је подигао српску горку комедију на највиши ниво и постао европска вредност првог реда, наводи се у образложењу „Андрићевог”жирија.

 

Надомак најзначајније грађевине на Дрини управо вам је стигло „писмо” од Андрића. Како сте га прочитали? Какав одговор спремате?

У Андрићграду сам био пре пет година и ово што сам сада видео је равно чуду. Улазак у овај град је нестваран. Не знам, како би се рекло нисам довољно обавештен, да ли још неки писац у свету има овакво здање посвећено свом делу и књижевности. Ово је чак и озбиљан подухват за државу. Међутим, држава то не може да сагради, не само зато што нема новца, него нема идеја. То је проблем у нашој култури, а не само новац.

Награда „Иво Андрић” ми је посебно драга и значајна јер је ово, надам се, заслужено признање, после скоро пола века рада и зато с пуно права носи назив за животно дело. За мене је ово узбудљиво и невероватно будући да је прошло више од шездесет година од мог поласка у школу, када сам научио прва слова којима сам касније исписао што сам исписао. Као и многе генерације одрастао сам уз Андрићеве књиге. Читао сам их по озбиљности сходно годинама, прво сам имао обавезну лектиру у гимназији, затим на факултету. Најлепше успомене на сусрете с Андрићевим књигама су дошле много касније. Човек да би читао његова дела мора да има озбиљно животно искуство.

 

У вашем драмском опусу има преко 20 драма: „Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”, „Сабирни центар”, „Балкански шпијун”, „Свети Георгије убива аждаху” , велики број филмова... Којих сте се страхова ослобађали кроз исписане драме?

Један од основних страхова које сам имао у раном детињству и младости био је страх од смрти. Као дечак од неких пет година сам прележао тешку болест која је могла да се заврши трагично и обично се завршавала таквим крајем. Неким чудом сам се спасао, али је остао тај кошмар који ме је пратио кроз детињство и младост. Касније сам имао сцену за коју се после много година установило да је изазвана паничним страхом после једног погреба. Та прича је објављена и у мојој књизи „Двадесет српских подела” под насловом „Смрт живе жене”.

Тај страх сам решио тако што сам написао „Маратонце” и уопште није чудо што неко с 22 године седи и пише причу о ковчезима, венцима, погребном предузећу. То је у ствари било моје ослобађање и отпор према том нагомиланом страху. Писање је лична психотерапеутска самопомоћ. Ви се лечите док пишете, решавате неке проблеме, исповедате се том папиру. Некада је то добро и интересује још некога, некада остаје само за вас, а већи део тих папира баците.

Ваљало би користити савете САНУ
Може ли нам у овим временима својим саветима помоћи САНУ?
Академија је знато живнула доласком Владимира Костића на место председника јер је он човек који је решио да широм отвори прозор. Само активности током прошле године су равне некој десетогодишњој активности из ранијег периода. Наравно, било је ту и неких пропуста. Не греши само онај који не ради јер је он безгрешан. Али мислим да је изабран добар пут, да САНУ може да учествује и да помаже као нека врста саветодавног тела у многим дилемама које људи имају. Јер тамо ипак седи стотинак људи из разних виталних области друштва који знају изузетно много. И мање или више сви су у контакту са светом. Или предају у иностранству или су део неких великих система, института. Све зависи из којих области. Њихове савете и знања би ваљало искористити.

Андрић је био подстанар дуги низ година и није ни помишљао да ће имати град и да ће у њему окупљати своје духовне претке и потомке. Колико нас је Андрић својим делом задужио? Колико обавезао?

Рећи ћу нешто што је чињеница коју знају сви добронамерни људи: Андрић је један од најзначајнијих писаца Европе и света 20. века. Ова чињеница је лако доказива и будући да сам у Задужбини Иве Андрића већ десетак година знам колико се његових књига преводи у овом тренутку и где је све превођен. Односно, колико је интересовање за њега у свету. То је писац који је писао на такозваном малом језику. Човек може само да претпостави шта би Андрић данас значио у свету да је писао не на енглеском, да је стварао на француском или немачком. Тако да је та прича о Андрићу као светском писцу једноставно наш културни орден. Ми лепшег ордена немамо у литератури.

 

Како коментаришете данашње виђење писаца у неком другом светлу, конкретно Андрића и Његоша. Да ли је то превредновање писаца и њиховог дела или је реч о политичкој мотивисаности да се ови писци ставе под неко другачије светло?

Слушао сам неке од тих људи који нападају Његоша и Андрића, чак сам поједине и упознао. Махом су били у Београду. Док им је било лепо били су у Београду у којем су или живели, или су се школовали, пролазили, односно долазили на разне свечаности док нису формиране њихове такозване велике и нове државе. То што се о Андрићу и Његошу прича и пише сврставам у тешку патологију. Не треба им одговарати по имену, јер они и хоће да промовишу себе вређајући лик и дело Андрића и Његоша. Има једна прича као паралела будући да смо овде међу овим планинама. На врховима тих планина су велика стабла која су стара по 200 или 300 година и она су сва у ожиљцима од громова, а имате народну изреку: „Неће гром у коприве”. Треба се само сетити тога и биће вам све јасно.

 

Наш горући проблем јесте: нестајање народа о чему сте проговорили у делу „Хипноза једне љубави”. Прибојавате се да ћемо једнога дана бити национална мањина. Какав је на вас утисак оставио „осликани” воз за Косовску Митровицу?

Не бих га превише тумачио јер је цела прича толико исполитизована да је добила нешто што је у најмању руку било на ивици озбиљног сукоба. Један воз с фрескама из наших манастира је кренуо пут Косова, сачекала га је војна формација, чак су биле и неке информације да је пруга минирана... Све то говори не о возу и о причи о возу него у каквим смо ми данас опасним тензијама и како може сутра било шта да изазове сукоб. Зна се врло добро, имали смо то искуство у 20. веку неколико пута, да када крене пожар у једној кући на Балкану он обавезно ухвати цео простор.

 

„Хипноза једне љубави” прича о опустелим селима, одласку младих у „обећану” земљу... Како вам се Америка чини после инаугурације новог председника Доналда Трампа?

Уживам у тој причи. Једноставно сам срећан јер је Америка заслужила Трампа. Он се није случајно десио. У овој небеској причи има неке правде. Те демонстранте, посебно ове звезде из Холивуда никада нисам видео на улицама да прете да ће дићи у ваздух Белу кућу зато што је бомбардован Ирак. И ове силне колоне несрећника, само током прошле године неколико хиљада их се чак и утопило, последица су домино-ефекта из Ирака. Они су све то мирно гледали, никакав проблем нису имали са свим злочинима које је америчка спољна политика чинила, тако да је Трамп дошао као нешто што је блага освета за оно што су они заправо заслужили. Трамп сада покушава неком рационалношћу трговца да види шта се исплати, а шта не. И то је његова политика. Волео бих да он добије и други мандат.

 

Дошли сте до закључка да писање није баш нормална професија. Да нисте писац, писали бисте вероватно причу о неком психијатру. Ипак, не бисте волели да иза себе оставите самопослугу... већ бутик у којем два-три предмета немају цену. Која и зашто?

Покушавао сам да пишем само оно што ме се изузетно тиче. С дугим искуством и занатом који имам, посебно у писању драма, могао сам да напишем три пута више. Када поделим то време, у просеку сам писао једну драму у три године. Уопште није битно да ли ћу када будем једнога дана завршио ову причу с писањем имати десет или петнаест књига. Број неће бити битан уопште. Биће изузетно важно да у излогу тог бутика буду три или четири наслова која ће преживети време. То ми је жеља, а шта ће заиста бити једнога дана време ће потписати вредност свега што радим. Ја га потписујем само као адресу да се зна чије је то, а време онда једнога дана узме и овери: добро, лоше, није добро. Или постоји или не постоји.

Моји будући комади су у фасциклама. За „Хипнозу” сам, рецимо, скупљао податке 20 година, о свемиру, космосу, звездама. Нисам знао шта ће ми требати јер је у првој верзији то била знатно дужа и шира прича. Онда сам установио да ће то занимати само људе који се баве том идејом стручно. Вршио сам елиминацију, па сам све часописе које сам имао као материјал склонио и вратио се на љубавну причу.

 

На премијерама ваших комада у Звездара театру успевате да окупите и љуте политичке противнике и бројне писце, уметнике... Како вам то полази за руком?

Трудио сам се да ослободим позориште дневне политике. Ви се буните против ригидности било које врсте политике плакатом. И радите нешто што личи на то против чега се буните. Онда то није уметност, већ чист политички чин, а људима је мука од свега тога. Они неће да угасе свој телевизор да би дошли да гледају дневник у позоришту. Ако не могу у позоришту да гледају нешто што је налик на поезију, онда неће ни доћи. Гледалац из позоришта мора да изађе лепши него што је ушао. Не мора да изађе насмејан, али мора да изађе с осећањем да није узалуд провео ноћ изван куће, и путовао, платио карту да одгледа нешто што га је убило. То није хумано. То је један од разлога зашто су у Звездара театру представе изузетно посећене.

 

Чега се не одричете? Куда волите да отпутујете, чиме храните енергију?

Путујем искључиво на места везана за море. Волим да летујем тамо где могу још увек да роним. Још два пута седмично играм и фудбал, што је невероватно и опасно. Нас четворица смо почели да  играмо заједно фудбал пре четрдесет година: Влада Бајка, Моца Вукотић, Аца Бошковић и ја. Остали смо из те екипе из времена Врачара с почетка седамдесетих година прошлог века. А иначе смо почели да играмо фудбал на академији јер су глумци морали да имају неку физичку активност па су решили да то буде ногомет. Прикључио сам се њима. Кроз наше фудбалско дружење прошле су генерације и генерације и Емир Кустурица је играо с нама неколико година док је интензивно боравио у Београду

Коментари53
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

sfdf
Svakakve je cudne izjave do sad ovaj covek imao. Steta. A o neimaru Kusturici nije vredno trositi toner iz kompjutera.
Kruska
Izmuceni, bez nade i krcecih creva odosmo da ljubimo stope onog ko nas je zgazio. Sta ces - zivot je jedan a mi sitni i beznacajni , pa ko velimo , daj da taj nas , beznacajni zivot spasemo, kad boljeg nemamo. Ziveo nam pametni i mudri Dusan Kovacevic , dugo igrao fudbal, mnogo pisao - da nam ostavi za dusu ( koje smo , ko zna gde , na ovom putu pogubili) -da ostane trag vremena i Srbina. I ne 2x4 Trump i Melanija , nego , dozivotno : i ja uzivam da gledam kako se koprcaju , guse u sopstvenom izboru - da bog da im se sve vratilo - za svaki unisteni zivot - od bicevanja crnaca , Hirosime , Vijetnama, Bliskog istoka, za svu prolivenu krv i ispacene duse - Dace Bog. Ps: a za sve ove zvezde ( padalice) iz holivuda ( holivida - weed-marihuana) gde bejaste junacine kad se 31 januara 2003 protestvovalo ispred kapitola protiv unistavanja Iraka? Hvala politici da mogu da kazem sta mislim i to napisem - ne daj boze da to ovde na glas kazem - Ode posao a onda i glava " sloboda govora" .
острво глупости
Згази неко и српски језик/ћирилицу ... и поједе своје речи.
Miki Andrejevic
Sjajan razgovor sa sjajnim dramskim piscem koji je definisao srpsko pozoriste, gledaliste i srpsku kulturu. Komentar o komsijskim "crknutim kravama" je zacudjujuci i promasio je temu. Amerika jeste dobila Predsednika koga je zasluzila - Donald Trampa. Dugo je bila pasivna tokom vladavine porodica Bus i Klinton koje su zapocele mnoge nepotrebne vojne "mirovne" intervencije, jednu od njih smo osetili na svojoj kozi. 60 miliona glasaca je zelelo promenu i sada ce videti sta su dobili i koliko su bili u pravu i da li narod pravi vodju ili vodja narod.
Ilic Momcilo
Predpostavimo da Tramp "preda"Balkan Rusiji i da nece vrsiti pritisak na Srbiju,da prizna Kosovo. Pitam se da li smemo verovati da, ce odustati i od podrske nezavisnosti Kosova. Boga mi,tesko.!? Drugi slucaj. Kina nas ceni, pomaze i podrzava u UN. Zahvalni smo i zavolesmo Kinu. Sada nas odusevio i Tramp. Da li ce nas podrzati u UN.!? Sukobe se Kina i SAD jos ostrije, treba podrska u institucijama i jednima i drugima. Sta sad.!? Tramp sigurno nece odustati od nezavisnog Kosova, a ako ga podrzimo ljutnuce se Kina. I opet,sta sad.!? Padnemo u "frku" u UN, ocekujemo pomoc Kine. Kako.!? Hoce li Tramp pomoci.!? To zana samo "onaj" gore(da nece). Sta ce Rusija, ako se odreknemo Kine.!? To ni "onaj" gore ne zna. Pojavice se valjda neko novi,kome cemo pozeleti dva mandata, pa sve iznova.!? Ali, gospodine Kovacevicu,priznajem,da je sve ovo, samo luckasto razmisljanje jednog nedovoljno obrazovanog primerka i delica naroda.
Vida Djordjevic
Razocarana sam,nisam mogla da verujem da Dusko Kovacevic na izbor Trampa reaguje po principu "da komsiji crkne krava".Ispao je isti kao oni sto su govorili "Svi Srbi su losi zato sto je politika Slobodana Milosevica losa i zato su svi Srbi zasluzili bombardovanje". Da li su svi Amerikanci krivi za politiku SAD? Da li ce nama biti bolje, ako njima bude gore?
mickey mouse
Hoće, nama će sigurno biti bolje ako americi bude gore. Medjutim, Tramp je uspešan biznismen i ja verujem u njega, nažalost.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.