Уметници и спонзори

У роману „Живот у неместу и невремену“ Балша Рајчевић пише како је пријатељ уметнику обећао да ће наћи спонзора с тим да му он заузврат да 200 евра како би дародавца извео на вечеру. Од спонзорства није било ништа, само је уметник остао и без онога што је имао.

У причи „Седмо небо“ новинарка Р. казује како јој потенцијални спонзор обећао да ће платити штампање књиге, а о начину како треба да се договоре у неком мотелу. О томе како обезбеђују спонзорство писци (уметници) не пишу. Огласила се својевремено лепа М. текстом како је издавач више био заинтересован за њу, а збирку ће штампати и без читања. Обећао је да ће јој и награде обезбедити…

У Србији, „земљи чуда“ никада мање пара за издаваштво а никад више штампаних књига. Негда значајне издавачке куће „Народна књига“, „Бигз“ „Нолит“… више не постоје, оне преостале таворе. Али о томе писци не пишу. И књижара све мање. Негдашње књижаре сада су кафићи, парфимерије. Скоро пола Србије нема књижаре. Али и поред тога, и упркос свему књиге се штампају. Спонзорска књижевност је доживела процват. Ко зна колико се годишње штампа песничких збирки? Квантитет, о квалитету нека други суде. Ваља имати на уму да Ниједна књига није тако лоша да не би за нешто била корисна, сетити се Сервантеса да: Нема књиге, а да се у њој нешто добро не нађе.

Својевремено су новине писале како су певачице народних песама за једну продату краву могле да имају плочу. Ко хоће данас да „буде писац“, за „шаку евра“ може да испуни жељу. Колико у Србији има „регистрованих“ писаца?

Писац, ко данас уважава писца? Ко чита? Ја познајем све моје читаоце, рече чувени писац Милисав Савић. Они што све имају ни јеловник не читају, питају шта је ин, кул... и фул.

И писац ових редова је имао спонзора. Једног из завичаја, другог са јужне пруге. Први са скромним износом, другога ангажовао пријатељ да му се раздужи за услугу. Они што имају не дају. Каква књига, хоће да буду ктитори. Хоће да се тако овековече. „На фресци цркве у Ракитову је ктитор Миодраг Николић, на фресци у цркви у чачанском селу Котражи, у реплици барке спасења којом Свети Никола спасава дављенике и преводи их у царство небеско, нашао се занимљив товар: локални бизнисмен – донатор (Миленко Костић Коле), његове две жене, бивша и садашња као и деца из оба брака.“ Тема је то за роман о овoм (не)времену. О томе писци не пишу, не пишу ни како, и од чега живе. Пише Балша…

У Политици , 20. новембра 2012. jада се Немања Ђорђевић, сликар:

„Бити сликар данас у Србији значи бити изгладнели пас који лута улицама без тротоара. Пас има неки ослонац – тротоар, а ја ни то. Две године сам се јављао свим галеријама и ниједна није примила моје радове. Тада сам осетио гнушање према себи и стварима које су се дешавале. Али сви ти седименти пораза били су уткани дубоко у мене и сами као такви могли су да постоје. Сликар, спонзорисан писац.

У штампарији, када је спонзорисана књига, цена буде већа. „Шта вас брига“, каже штампар, „нису ваше паре“. Када је у питању књига увек је било проблема како обезбедити средства. Својевремено је археолог Срејовић изјавио да мора да „изиграва мечку пред локалним политичарима да би добио паре“. Шта све мора да чини данас писац, сликар, вајар? И шта да ради са књигама када се штампају? Моју спонзорисану књигу есеја и колумни „Малина и други јади“ приређивач, књижевник и професор универзитета у пензији Недељко Богдановић представио је у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ 8. децембра 2016. речима:

„И, ево, књига је пред вама, у јадном тиражу, који ће, као и друге књиге које излазе у унутрашњости и припадају песништву, највероватније бити испоклањана уском кругу пријатеља, јер на нашем културном тржишту скоро да нема менаџмента у којем је књига основна јединица промета“.

И поново писац спонзорисане књиге на муци. Ваља књигу слати. Мука је ако треба послати пријатељу, и писцу, Ранку Павловићу у Бањалуку… Скупља поштарина од књиге. Ни о томе писци не пишу. О скупој поштарини за књиге. А треба писати због књиге и оних што још верују у књигу.

Поручују псалми:

Јер сваки је човек уметник и жели да остави траг на земљи.

И стога пишите и тражите спонзоре…

Књижевник, живи у Трешњевици, код Ариља