Путујући просветни земљотрес

Откако пишем о просвети у „Политици”, а то је више од 22 године, промењено је 17 министара образовања. Та бројка илуструје катастрофу која прати ову скрајнуту а ипак темељну област друштва. Ово министарство, нажалост, обично служи за поткусуривање приликом формирање владе и подмиривање апетита коалиционих партнера, има најмање пара на располагању и ретко посеже за драматичним резовима за којим српска просвета вапи одавно.

Иако се сви слажу да су нам промене у просвети неопходне (то зна свако ко има дете у школи), занимљиво је да се дигне и „кука и мотика” како се најави било која промена, под паролом „доста нам је експеримената над децом”. Резултат, примера ради – гимназијалци још уче из програма из 1991. године, који су додуше недавно „освежени”, али тек да би се избацили неки појмови које је прегазило време. Одавно не живимо у СФРЈ, рецимо.

Један министар је успео да уведе нове предмете, последњих година се постепено мења и матура, али остаје чињеница да је Стратегија развоја образовања до 2020. године остала мртво слово на папиру чији рок истиче за три године.

Зато оно што је Шарчевић урадио за неколико месеци, признајем, нисам видела више од две деценије: жестоко је продрмао школство. Може се с његовим идејама полемисати, као и са чињеницом да сам себе демантује три пута у току дана, али да има енергију и идеје – има. Од 1. септембра буквално није прошла ниједна недеља а да није усталасао јавност својим изјавама, најавама, реакцијама… Готово да не силази с насловних страна „Политике”.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ