Тајна блага краља Петра II

Краљ Петар II Карађорђевић, у априлу 1941, побегао je из земље и понео народно злато. Тако гласи реченица коју су противници монархије и Краљевине Југославије непрестано понављали од 1945, а затим је, као какву мантру, пренели и на своје потомке, тако да је слушамо, ево, више од седамдесет и пет година.

Издавачка кућа „Евро бук” из Београда објавила је књигу Душана М. Бабца и Александра М. Огњевића „Тајна краљевског блага”. Аутори говоре о преносу злата у Енглеску (мај 1939), преносу злата из Енглеске у САД (1940), преносу злата у САД преко Швајцарске (1939/1940), преносу злата у САД преко Атине (1940), о судбини блага из манастира Острог, пљачкању злата у Никшићу, на Цетињу и у Херцег Новом...

На пропаст Краљевине, истичу аутори, указивао је рђав однос кнеза Павла, не само према краљици Марији (која је напослетку била доведена у ситуацију да 1937. трајно напусти земљу) и краљу Петру, већ и према убедљиво најпопуларнијем српском политичару још од Пашића – Милану Стојадиновићу. Овакав став кнеза вођен је личном сујетом и политичком амбицијом. Стојадиновић је, поред великог економског успеха, био и надомак решења хрватског питања (уз договор с Италијанима) формирањем српских бановина као противтеже повећања хрватске аутономије. То је све упропастио кнез Павле формирањем проширене Бановине Хрватске 1939, на штету српских интереса, захваљујући новом марионетском председнику владе Драгиши Цветковићу.

Што се тиче бекства младог краља, ствари би требало посматрати објективно и у датом историјском контексту. Шта би било, питају се аутори, да је седамнаестогодишњи краљ Петар II остао у својој краљевини док са свих страна (осим из Грчке и Албаније) траје напад 35 непријатељских дивизија? Кроз какву је врсту понижења пролазио много искуснији белгијски краљ Леополд III, и од Немаца, и од савезника? Већина о томе, највероватније, ништа не зна, али зато многи имају храбрости да Карађорђевог унука, седамнаестогодишње дете, називају издајником. Шта би било са краљем Петром мање од годину дана касније, са свим оним немачким бесом око војног пуча од 27. марта који је спрао општенародну срамоту због потписивања Тројног пакта, уз незапамћену подршку српског народа? Па краљ би прошао вероватно горе од патријарха Гаврила и Св. Николаја охридског и жичког, пишу аутори књиге.

Краљ Петар II и краљевска влада нашли су се у егзилу у Лондону, раме уз раме са холандском краљицом Вилхелмином, норвешким краљем Хаконом, грчким краљем Ђорђем, великом војвоткињом од Луксембурга, француским генералом Де Голом, владама Белгије, Пољске и Чехословачке. Ове владаре нико није сматрао кукавицама или издајницима у њиховим поробљеним отаџбинама. Напротив, они су представљали трачак наде у скору слободу.

Краљ Петар је дуго времена у егзилу истицао да му је намера да се врати у Југославију и бори на челу своје војске до ослобођења земље. Од тога није одустајао ни онда кад је, у неповољним међународним околностима, та жеља постала готово неостварива. Када је захтев да оде у земљу и стави се на чело бораца генерала Михаиловића први пут поставио британској влади, Черчил га је одвратио од тога из безбедносних разлога, наводно, страхујући за његов живот.

Што се тиче мита о тонама „народног злата”, које је краљевска породица понела са собом бежећи из земље, он је већ веома детаљно обрађен у књизи „Новац у Југославији за време Другог светског рата” (2000), чији је аутор предратни и поратни чиновник Народне банке Миодраг Угричић.

Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, тврде аутори, Италијани су у априлу и мају 1941. запленили 179 сандука са 8.393 килограма чистог злата. Од преосталих 25 сандука, Немци су у манастиру Острог узели четири, један четници, осам је понела влада, а шест генералитет, један је украден и пет је отела Озна после рата.

Злато, спаковано у осам сандука, које је југословенска влада понела са собом из Никшића, када је 15. априла војним авионом напуштала земљу, непосредно по приспећу у Каиро, послато је Јужноафричкој резервној банци, Дурбан, за Енглеску банку, која их је обрачунала и ставила на располагање југословенској влади 27. октобра 1941. Реч је о 13.995,713 финих унци злата. Шест сандука злата генералитета, које су са никшићког аеродрома, 16. априла 1941, понели неки виши официри, није предато ни југословенској влади, ни Енглеској банци, официри су га задржали под својом контролом.

Када је 29. новембра 1945. Уставотворна скупштина усвојила декларацију о проглашењу републике, укинута је монархија у Југославији, а Петар II Карађорђевић, са целом династијом, лишен је свих права. Првих година после губитка круне, краљ је живео од 40.000 фунти, које је добио од своје владе, и 30.000 фунти своје уштеђевине. Када је пара понестало, почетком педесетих година прошлог века, краљ је почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље.