Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Жудња за суперменом

Што више моћи неки вођа акумулира у својим рукама, то је уверенији да је незаменљив

Већина Европљана верује да је њиховој земљи потребан снажан лидер који је „спреман да мења правила игре”, налаз је прошле недеље објављених резултата истраживања једне респектабилне агенције у пет највећих чланица ЕУ (Француска, Шпанија, Италија, Немачка и – из овог друштва одлазећа – Британија).

Налази су нова потврда већ очигледне политичке чињенице о глобалном успону популизма, у земљама економски јаким и слабим, у крхким али и робусним демократијама. Победа ексцентричног милијардера Доналда Трампа у САД доживљена је као врхунац тог тренда: аналитичари се слажу да он има потенцијал да постане најмоћнији председник у америчкој историји (засад је само најћудљивији), а у сваком случају нови је члан клуба у којем су Владимир Путин, Реџеп Ердоган, Виктор Орбан, Бенјамин Нетанијаху, Нарендра Моди…

Списак је подужи, са изгледима да се у овој галерији ове изборне године нађу и Мари Ле Пен и Герд Вилдерс. А у њој свакако има места и за портрете са Балкана: Александра Вучића, Мила Ђукановића и Николе Груевског.

У извештају о поменутом истраживању који објављује сајт euractiv.rs већина испитаника у свим земљама (осим Немачке) потребу за „јаким вођом” образлаже уверењем да је таква личност неопходна да земљу „врати на прави пут”. Истраживање је такође потврдило неповерење у политичке партије и институције, што је већ осведочено у исходу референдума о изласку Британије из ЕУ и на америчким председничким изборима.

Ово би се могло описати и као „жудња за суперменом”, личношћу која ће сама променити постојеће стање, „држати ситуацију” у својим рукама и ефикасно решавати све проблеме. Такав имиџ данас веома успешно одржавају нарочито Путин, Ердоган и Орбан, а на обећањима да ће „Америку поново учинити великом” изабран је и Трамп.

Али шта ако је свемогући јак лидер – избавитељ само мит, ако су очекивања да ће са њим ствари кренути набоље, илузија. Иако су неке вође заиста успешне, историја показује да велика моћ која је у рукама појединца у најбољем случају поплочава пут за велике промашаје, а у најгорем за велике националне драме, па и трагедије.

Ово је основна теза књиге Арчија Брауна, британског политиколога, историчара (и оксфордског професора), „Мит о великом вођи – политичко лидерство модерног доба”, која се у последње време увелико цитира у настојањима да се објасне актуелни процеси који реафирмишу старо веровање о одлучујућој улози појединца у вртлозима историје.

У демократијама, констатује професор Браун, углавном доминира став да је „јак лидер” добра ствар; нико се, уосталом, не залаже за слабог вођу. Није спорно ни да је перцепција снаге лидера и те како важна у изборном процесу, а његов карактер у кризама никако није занемарљив.

Али, мада „јаког вођу” увек треба сагледавати у конкретном контексту, „опасна је колико и раширена” илузија да је у савременим демократијама већи онај лидер који доминира у својој партији и влади. Што више моћи неки вођа акумулира у својим рукама, то је уверенији да је незаменљив. Што више одлука доноси само он, то има мање времена да их одмери.

Кад осети велику моћ, „јаки лидер” по правилу чини све да се она и његово присуство осећају. Обећава на велико, хвали се, у сукобу је са медијима (осим онима које контролише), занемарује институције, игнорише процедуре, пренебрегава владавину права.

У демократији „није ни разумно ни сврсисходно” да неки вођа има последњу реч о свему. А кад је то случај, онда то, колико о њему, сведочи и о карактеру сарадника којима се окружио, па и о друштву у целини.

Професор Браун потом наглашава да у сваком случају постоји листа пожељних особина неког лидера које би морале да буду важније од његове снаге (јер „снага више приличи маратонцима”).

То су интегритет, интелигенција, артикулисаност, колегијалност, расуђивање, спремност да саслуша (и уважи) различита мишљења, способност да апсорбује информације, флексибилност, визија, емпатија, велика енергија…

Не могу сви да имају све ове атрибуте, релативна важност сваког варира у зависности од времена, места и контекста, а кад се подвуче црта, „није лако бити прави лидер у право време и на правом месту”.

Како се оваква слика уклапа у рам политичких реалности Србије? Рекло би се, перфектно – у том погледу за светом не заостајемо. Премијер апсолутно доминира у политичком одлучивању, лично спасава завејане, пресуђује шта је научни плагијат а шта није, проводи шест сати за говорницом без одласка у тоалет, ради по најмање 12 сати дневно – а мера удвориштва коју му исказују поједини министри подсећа на неке системе са којима не би требало да се поредимо.

Рекло би се да успону јаких вођа данас доприноси општа егзистенцијална несигурност коју је донела цивилизацијска криза модела развоја, после слома утопије социјализма и све драстичнијих нељудскости савременог капитализма. У том контексту бирачи на лидера пројектују оно што желе да виде. Жељни су великих обећања и свесно занемарују да је превише тешких питања да би само један човек имао све одговоре.

Коментари17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sale S
Poenta je u tome da kada narod oseća da je sistem u korenu truo i nepravedan, onda se okreće živopisnim pojedincima koji mu na izgled ne pripadaju. Providno kao i psihološka cena 99,99, ali uvek funkcioniše.
Anžujska
Predsednik koga je obožavao njegov narod,čovek koji je najviše u istoriji uradio za svoju zemlju. Poštovan od celog sveta,zapamćen u istoriji po svojoj skromnosti i humanizmu-Hose Muhito predsednik Urugvaja. To je vodja i primer svim liderima. Pozdrav
Raca Milosavljevic
... a na tom putu od takozvane demokratije nema puno vajde,nema na zapadu dobre filharmonije bez pravog dirigenta,kod nas se to zove kolovodja .... na zapadu je samo jedan dirigent trenutno ... profit(novac) ... kod nas samo dosovska zalosna karikatura,u sluzbi stranih okupatora ali sa ustima punim demokratije za dobro Srbije,i da ne zaboravim,za konto u banci ...
Raca Milosavljevic
... ,,sve drasticnije neljudskosti savremenog kapitalizma" ... kljucna recenica iz celog komentara... kako dalje? ... pitao bih komentatora ...kako se boriti protiv te neljudskosti? ... Evropskim putem,koji nema alternativu? ... Srpski put je neprestana borba protiv okupatora sa svim tragikama koje te okupacije donose ...
Jожеф
Један од ретких новинара који пише како ствари стоје. Трезвено, без емоција. И не то што желимо чути, него просту истину. Време ће ускоро показати да је у праву.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.