Где је Србија у новој европској једначини

У Европској унији опет је на замаху добила стара прича о њеном преустројству у две брзине. На „првом колосеку” било би чврсто језгро, старе чланице, попут Немачке, Француске, Италије, земаља Бенелукса, које би продубљивале међусобно уједињење у економији, одбрани, заштити спољних граница и сузбијању тероризма и илегалне имиграције. На другом, „периферном”, налазиле би се, рецимо, Мађарска и Пољска, и све остале чланице. Размишља се, како се преноси из Брисела, и о могућем привременом статусу за државе које испуне услове за пријем у чланство ЕУ пре него што се види да ли је могуће ново проширење Уније, што би за коју годину могла бити Србија.

Та идеја о различитим брзинама интеграције за наредних десетак година требало би, како се очекује, да буде званично представљена у Риму, 25. марта, на прослави 60 година од потписивања Римских споразума 1957. године, када су основане Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију и ударени темељи данашње ЕУ. После недавног самита европских лидера на Малти, немачка канцеларка Ангела Меркел рекла је да је Европа различитих брзина могућа.

А како би се евентуална одлука о концентричним круговима, којом би Унија покушала да нађе излаз из садашње кризе, одразила на Србију? Поготову када и шеф српске дипломатије Ивица Дачић са скупа западнобалканске шесторке у Скопљу отворено примећује да ЕУ све ређе помиње проширење као своју важну политику.

Стварањем „периферне ЕУ”, пут Србије до чланства могао би, сматрају једни, да буде убрзан, мада не у „прву лигу”, док други оцењују да би таква будућност за земљу била неприхватљива.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић мисли да сама чињеница да се о томе прича, чак и када се не би десило да одлуке сада буду усвојене – треба да буде поука за Србију да не треба више да се понаша еврофанатично, као да нема другу перспективу осим да буде унутар ЕУ, „јер је питање шта ће добити од ње”.

„Ако би се Србија евентуално нашла у том другом кругу, то би значило превару, јер се са Србијом већ дуго преговара и извлаче разни уступци причама да ћемо постати пуноправна европска чланица. У том случају показало би се да нас је неко од старта варао”, каже он.

Поводом чињенице да се о „привременом статусу” размишља за период од десетак година, Анђелковић каже да се, кад се у Србији прича о ЕУ, мисли о фондовима. „Ако све то не треба да добијемо, а с друге стране нам намећу свој идеолошки оквир, онда је то једна врста окупације под велом евроинтеграције. Онда смо од старта варани, да би од нас извукли уступке и на неки начин нас потпуно окупирали, а ми, заправо, нисмо ушли у процес правих евроинтеграција”, мисли он.

Слободан Зечевић, из Института за европске студије, оцењује, међутим, да евентуална одлука о Европи у две брзине не би успорила нашу евроинтеграцију. „Ми смо тек на путу приступања и не верујем да то може на било који начин да се одрази на нас у овој фази. Највероватније ћемо бити интегрисани у ЕУ ако она буде опстала”, каже он, додајући и да бисмо по уласку у ЕУ, у случају прихватања нове визије, вероватно били у даљем кругу држава мањег степена интеграције”.

Зечевић подсећа и да су садашњи предводници приче о реформи ЕУ, поред Меркелове, Франсоа Оланд, шпански и италијански премијер, и да идеја постоји дуго, да су је гурали Британци, а сада је, ево, заживела после „брегзита”. Он ипак наглашава: „Све зависи од избора у Француској, Немачкој и Холандији. Уколико би Марин ле Пен дошла на власт у Француској, све би то могло да се промени”.

Сличног става је и Невен Цветићанин, из Института друштвених наука. „Иду избори у Француској и Немачкој, и од резултата у тим земљама зависиће само устројство „чврстог језгра”. Међутим, шта год да се деси, потпуно је реално очекивати Европу као комбинацију концентричних прстенова”, сматра он. Каже, пак, да ће нешто конкретније о томе моћи да се каже од јесени, кад се сагледа ко је на тим изборима победио.

У овом моменту европска једначина, према његовој оцени, у ствари има неколико непознатих: прва су резултати избора у Француској, Немачкој и Холандији, друга је однос нове америчке администрације према ЕУ а трећа – понашање две велике глобалне силе, Русије и Кине. Коначно решење свих тих непознатих назреће се у другој половини ове године, кад би се могло оценити да ли све ово што је стратегија може бити спроведено или не, или ће то ићи на глобалне договоре, о чему постоје показатељи.

За Србију, која би се, дакле, нашла у „привременом статусу”, то би значило боравак у простору који не би имао експлицитно чланство, већ неку врсту економских, па и политичких веза.