среда, 16.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Орден за златне руке наиваца из Ковачице

Слике самоуких сликара зраче искреношћу и спокојем, истовремено су „позитивне” и ведрог колорита
Директорка Марија Распир и кустос Ана Жолнај Барца (Фото О.Јанковић)

Ковачица – У центру Ковачице окружене хектарима најплоднијих ораница јужног Баната није земљорадничка задруга већ светски позната Галерија наивне уметности. На Сретење, за Дан државности, за нарочите заслуге у представљању Републике Србије, њених грађана и постигнуте резултате у области сликарства галерија је одликована Орденом Карађорђеве звезде првог степена. Понос и задовољство не крије директорка ове институције, која је више од 60 година дом сликара – наиваца.

–Ово је потврда дугог истрајног рада ковачичких сликара наиве. Они су ти који деценијама граде овај бренд и предстваљају своју уметност у свету. Ми јесмо Словаци, али смо грађани Србије, поносни што можемо нечим лепим да представимо Србију– каже за „Политику” Марија Распир, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици.

Изгледа да су Словаци пре више од два века када су населили ове крајеве у својим генима донели колективни уметнички дар, који је први пут избио на видело касних 30-тих година прошлог века на сликама машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, из хобија и без икаквог сликарског заната. Њих двојица су све започели.  У паузама пољских радова и за зимских вечери, копирајући познате сликаре и пресликавајући календаре и разгледнице егзотичних венецијанских гондола и тиролских пејзажа. Убрзо се овом двојцу придружују и други сељани, па сликајући за своју душу оснивају и ликовну секцију под окриљем Културно– просветног удружења „Покрок”, све до 1952. године када је Ковачица славила свој 150. рођендан, а радови 12 оснивача удружења сакупљени у прву изложбу. Тада добијају и прву стручну подршку, али и највреднији савет од панчевачког академског сликара Стојана Трумића, да се ману репродукција и окрену сликању своје живописне свакодневице и паорског живота: дворишта својих кућа, пољских радова, обичајима, народној ношњи, фолклору, коренима… И експлодирао је невероватни дар из људи. Недуго, уследиле су прве Октобарске свечаности „Ковачички октобар” и њихова изложба ауторских слика, па је отварена и Галерија сељака сликара при Дому културе „3. октобар”, прва у тадашњој Југославији.

 А када су се киста латили Мартин Јонаш са својим сељацима џиновских шака и стопала, и Зузана Халупова чији питорескни ликови деце постижу метеорски успех завршивши и на разгледницама УНИЦЕФ-а, у малену Ковачицу почињу да стижу новинари, дипломате, туристи…Прича о наивцима Ковачице незадрживо креће у свет.  Они су данас узори колонији сликара, који би сви желели да постану чланови Галерије, али их има само 26-оро.  О томе брине Уметнички савет, који сваке пете године вреднује биорафије, технику, посвећеност традицији, јер излагати у Галерији наивне уметности је питање престижа, баш као што ковачичка наива има своје место у свим енциклопедијама и светским музејима, краљевким палатама, дипломатским резиденцијама, али их купује и „обична” публика. Неретко славни, и високи гости долазе са породицама, инкогнито и ненајављени, да на миру разгледају. Они су међу 18.000 иностраних и домаћих туриста, школских екскурзија, који незадрживо и без престанка опседају галерију, у којој се од 1989. године и на садаршњој адреси могу видети осим уља на платну и остале технике, осликани украсни и употребни предмети уз исцрпно стручно вођење кустоса Ане Жолнај Барца.

–И даље није разјашњена магија наших сликара Оно што ми овде чујемо свакога дана је да слике зраче искреношћу и спокојем, истовремено су позитивне, ведрог колорита, чак и када сликају тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу.Сликане су чистим срцем и то људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом и враћају се, доводе пријатеље, открива Ана Жолнај Барца.

За Галеријом је хиљаде изложби, а као установа – музеј овом тренутку реализује осам изложи:  у Народном музеју Братиславе, Музеју Војводине и Заводу за културу војвођанских Словака у Новом Саду и музеју Бачког Петровца и под својим кровом још четири ауторске.

–Оно што су оснивачи покренули, не прекидамо. Друга генерација наставља традицију словачког села, али слика другачије, у складу с временом. Дух свега што су генерације учиниле преносимо радионицама, ликовним колонијама, на предавањима, у раду са децом и младима. Упућујемо их и пружамо им прилику да једном годишње да овде излажу, додаје Марија Распир, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици.

Коментари0
ea604
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља