Униформисана носталгија

Један од мојих пријатеља снажно подржава идеју враћања школских блуза у школе, иако би се то од њега могло понајмање очекивати. Бивши је рокер и поприлично славан. У осамдесетим годинама био је један од првобораца за укидање тегет кецеља, како би се разнобојни дезени “новог таласа”, музичког правца чији је био један од предводника, разлили по униформном поретку поститоистичког доба.

Победа шареноликости одеће која је заменила тегет кецеље трајала је кратко, јер је потом дошло до транзиционог модног контраудара, па су деца, одбацивши школске униформе, започела дизелашки тренд дуксева увучених у тренерке.

Потом је неолиберално уређење, као идеологија халапљивог трпања туђег новца у своје џепове, достигла такве размере, да су деца постали манекени који у клупама и школским двориштима, приказују породични статус на друштвеној лествици. И као свака деца, то чине искрено и сурово.

Сиромашне клиње, потомци оних чији су џепови празни, не само да су од малена обележени јефтином одећом, патикама или мобилним телефонима, већ су постала и предмет вршњачког насиља. То не значи да ће дечко или девојчица, чији су родитељи остали заробљени на дну српске каце, по правилу добијати батине од богатих, малих наследника, већ ће презиром, исмевањем и омаловажавањем, стећи много дубље ожиљке.

Изненађујуће, сличне реакције многих родитеља и директора школа, забележене су и у Загребу, пошто је градоначелник Милан Бандић одлучио да врати униформе у школе. Дугогодишња директорка школе у елитном кварту на Лашчини Верица Шимичић, жестоко подржава такву иницијативу, јер се сећа многих неугодних ситуација везаних за марку одеће коју носе ученици.

Она тврди да је гледала неподношљиво много случајева понижавања међу ђацима, само из једног разлога. Нису свачији родитељи богати. Да се она пита, увела би и исте ципеле за сву децу. Јер, шта значи униформа, када су марке патика оно по чему се ученици највише разликују и деле. У анкети загребачког “Јутарњег листа”, неочекивано пуно директора школа и наставника такође се заложило за повратак блуза, иако се у европској Хрватској то може тумачити као жал са старим, југословенским временима. То се у суседству обично тумачи антидржавним идејама, па је изненађење било тим веће.

Сличне реакције не само у Србији и Хрватској, већ и у бившим републикама СФРЈ, показују и размишљања њихових и наших званичника о враћању обавезног служења војног рока. Иако је премијер Вучић ту могућност одбацио, сличним ентузијазмом којим његов министар просвете Шарчевић тражи враћање кецеља у школе, занимљиво је питање - зашто су служење војног рока и повратак кецеља изазвали махом позитивне реакције међу припадницима некадашњих братских народа и народности?

Према истраживању “Демостата”, у Србији 68 одсто анкетираних подржава идеју да ученици основних и средњих школа обавезно носе школске униформе. У овом тренутку, по истраживањима те агенције, чак 75 одсто испитаних је за враћање обавезног служења војног рока!

Откуда овај изненадни носталгични консензус грађана посвађаних република око поновне униформизације пионира и регрута? На једној страни, политичке елите говоре о кризи у региону, а на другој би радни људи и грађани да униформишу свој подмладак по матрици земље коју су сви тако радо рашчерупали. Биће да се дешифровање тог парадокса крије у сећању на боља, стара времена. Или је то илузија да ће се ретро- дизајном у школама и касарнама, деци и омладини вратити онај живот, пре него што су пионирску мараму, уместо око врата, почели да везују преко лица.

Када су се у Берлинском зиду назирале прве пукотине и док су раширених руку прихватани слобода, демократија и људска права, о праву деце да и не говоримо, почела је да клија нова, генетски модификована сорта наше младости. Што смо старији, све их мање разумемо. Како ми њих, тако и они нас. Чини се да су оне шарене боје слободе начиниле доста флека не само по нашој гардероби, већ и у нашим судбинама.

Зато је погрешно тумачење да је жеља за униформизацијом знак милитаризације или идеолошке контрареволуције. Дезоријентисани, односно погубљени родитељи заправо жуде за државним интервенционизмом у васпитавању своје деце, те призивају да се малишанима навуку кецеље и врате шињели, чизме и упртачи.

У Америци, Британији или Јапану, ђачке униформе су одавно постале знак елитизма и припадности школској заједници, док се обавезни војни рок, тумачен међу овдашњим душебрижницима као знак тоталитарних режима, итекако упражњава у Аустрији, Швајцарској, Данској, Норвешкој, Финској, Грчкој, Израелу...

Сматрајући да је богаство дизајнерских разлика дрес-код за улаз у блажени свет ка коме смо похрлили, скидали смо са себе ђачке кецеље и војне униформе као симболе аутократских стега, не схватајући да нам је, уместо златних полуга, продата цигла!

Заиста, већина клинаца данас има такве мобилне. Мањина има „ајфон 7“. Како је родитељска љубав безгранична, маторци се задужују код банака како би макар привидно подигли друштвени статус своје деце на виши ниво. Па колко кошта, да кошта!

Сличан је осећај и са обавезним служењем војног рока. У цунамију политичке коректности родитељи су подављени, губећи сваки ауторитет, те су се сетили државе која би могла да преузме њихову васпитну улогу макар на шест месеци, тако што ће мамине мазе научити да је јутро онда када сат показује шест ујутру, а не шест поподне.

Из друштва једнаких шанси, упали смо у поредак са мало шанси. Билдујући давно теговима у култном филму „Видимо се у читуљи“, одевен као Тарзан на екстазију, један од кримоса деведестих година Бата Трлаја, изговорио је можда и кључну филозофску поруку о нашој садашњости коју, узгред, није доживео. Трлаја је свет видео као малу бару, пуну крокодила. Тако је у политици, бизнису спорту...И  бојим се да је тако и у учионицама.

А родитељи, као родитељи. Само желе да њихова деца поново буду деца.