Сретни Београд да би га заволео

Када је италијански редитељ Ђузепе Пичони писао сценарио за свој филм „Ови дани” („Questi giorni”), младалачку, авантуристичку причу о четири девојке и њиховом животном путовању кроз самоспознају и непредвидиве ситуације, у глави је имао Хамбург као једно од главних места филмске радње. Онда се догодило да 2015. године као члан жирија 43. Феста борави у Београду, заволи атмосферу града и његове људе, драстично због тога промени сценарио и замени Хамбург Београдом.

Зато је данас у Пичонијевом филму могуће видети све лепоте Калемегдана, Кнез Михаилове улице, Авале, Дорћола, бунтовнички биоскоп „Звезда”, али и нашу редитељку Мину Ђукић у једној од важних глумачких улога, уз италијанске глумице Лауру Адријани, Маргериту Бај и Марију Роверан.

Ђузепе Пичони за који дан поново стиже у Београд, на 45. Фест како би се поклонио публици после премијере филма „Ових дана” у Главном такмичарском програму 3. марта (16.30, Сава центар) и сусрео са београдском екипом која је учествовала у његовом настанку, предвођену продуцентом Александром Цонићем чија је кућа Clockwork Film Production радила сервисну продукцију...

У ком тренутку сте помислили да ћете филм снимати у Београду?

Било је то током Феста, било је невероватно. Први пут сам дошао у Београд и он ме је омађијао својим лепим зградама, својим изгледом старе Европе. Помислио сам и да су Београђани много више него ми само средиште Европе. Свидела ми се атмосфера града, отвореност људи од којих многи говоре енглески, па и италијански, много дивних места, барова, ресторана и помислио сам – зашто не Београд као једно од места где ће бити смештене јунакиње мога филма. 

Међу тим јунакињама је и наша редитељка Мина Ђукић?

У тој невероватној енергији Београда, открио сам и биоскоп „Звезда” у којем је тада одржаван стални протест са захтевом његове заштите, а међу лидерима тог протеста била је и Мина Ђукић. Једног дана сам је и снимио својом камером и помислио како би она могла да буде једна од глумица у мом филму. Нажалост, нисам успео да видим и њен филм „Непослушни”.

Ваше четири младе јунакиње у филму доводите до врата сазревања и суочавања са чињеницом да пут живота није посут ружама. Откуд интересовање за овакву тему?

Још увек се трудим да останем у контакту са младима, јер прошлост и период одрастања и сазревања нису толико далеко од мене. Понекад се пробудим са тим осећањем да сам још увек млад. Али, постоји то огледало као велики непријатељ унутрашњем осећању младости. Желео сам да кроз овај филм прикажем и нека од својих младалачких сећања на своје младалачке грешке и трагања.

Почетак радње филма сместили сте у италијанску провинцију, поетско место у којем може да се сањари више него у граду?

Живео сам у једној таквој провинцији до своје двадесете године, у време када није било интернета и брзог контакта са чињеницама из спољног света, али јесте било много културног садржаја који нас је охрабривао и давао нам моторну снагу да желимо нешто боље. Да желимо другачији живот. Било је много културне иницијативе, неке врсте алтернативе, курсева сценарија, керамике. Било је филмова, књига, а не само цркви и школа. Наши снови током младости у провинцији, одвели су нас тако много даље.

Занимљив је лик мајке коју тумачи Маргерита Бај?

Било нам је лепо са њом, била је у стању милости. Она је улогу мајке обрадила лагано са смиреношћу која ме је изненадила. Њена мајка је зрела жена која жели да се осећа младом, да ужива у животу упркос свим тешкоћама у управљању односом са својом ћерком. Маргерита је својој улози приступила без претеривања, без инсистирања. У филму је она толико природна. Изнад њене главе светли тај ореол невероватне даровитости. Била је прави поклон за све нас.