Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Вучић и привредници: ко даје, а ко узима

Административни трошкови пословања привреде износе 135 милијарди динара, показује анализа УСАИД-а
Привредници се жале да им је пословање непредвидиво и оптерећено бројним парафискалним наметима (Фото Анђелко Васиљевић)

Топло-хладно. Тако би укратко могао да се опише однос државе и приватног сектора. Премијер Александар Вучић приватника се сетио пре неколико дана када је изјавио „да је од кључног значаја да се у Србији ојача приватни сектор, у којем ради само 1,4 милиона људи, а који издржава цео јавни сектор и пензионере”.

Одмах је, међутим, додао и да је љут када види да сви од државе траже – само дај, дај, дај, уместо да се држава меша што мање. И представници привреде имају идентичне изјаве. Само што је, из њиховог угла гледано, држава та која стално тражи: „дај, дај, дај”.

Према налазима УСАИД-овог Пројекта за боље услове пословања, административни трошкови пословања привреде износе 135 милијарди динара, што је 3,46 одсто бруто домаћег производа (БДП).

На „Копаоник бизнис форуму”, који ће бити одржан следеће недеље, представници државе и приватног сектора разговараће и о томе: ко је онај ко даје, а ко узима. Само што овај догађај углавном окупља представнике крупне привреде, а за многе од њих се везује и то да су се и обогатили јер им је држава у прошлости, много тога дала. И док мали привредници имају утисак да су крупни капиталисти миљеници сваке власти, за себе кажу да су неомиљени.

Када је о односу премијера и представника привреде реч, економиста Љубомир Маџар примећује да Вучић полако мења свој став у позитивном правцу.

Одстрел крупне дивљачи политички атрактиван
Економиста Љубомир Маџар каже да је савезништво са приватним сектором апсолутни услов за економски раст. Он, ипак, примећује да се председник владе не понаша исто према ситном и крупном капиталу.– Одстрел крупне дивљачи је још политички атрактиван. Та чињеница ће утицати на његово политичко понашање, јер доноси гласове. На насиљу на ситном капиталу се не освајају бирачи. Разлике у третману, ипак, не би требало да буде. Крупни капитал је исто тако потребан држави као и ситан. Да би неко постао крупан бизнисмен, мора да почне као ситан, па да ако има среће и памети израсте у великог привредника – каже Маџар.

– Од једног крајње непријатељског и деструктивног односа полако гравитира ка рационалном и просвећеном приступу према привреди – сматра Маџар.

Он подсећа на чињеницу да је након што је Српска напредна странка дошла на власт почео прогон крупног капитала чији је експлицитан пример било хапшење Мирослава Мишковића, власника „Делта холдинга”. Вучић се тада дистанцирао од тајкуна па тако није дошао ни на „Копаоник бизнис форум” 2014. године.

– Следеће године се, ипак, појавио, што је добро.

Вучић је један од оних који брзо уче и мењају ставове. То се догодило и у односу према привреди.

Схватио је да ништа од онога што жели да уради на економском плану не може без приватног сектора. Није држава та која треба да запошљава и повећава привредну активност – каже Маџар.

Премијерова изјава од пре неколико дана то и потврђује. „Приватни сектор издржава пензионере и комплетан јавни сектор, те да зато треба да подиже плате, а не да свима животни сан буде да се запосле у јавној администрацији”, рекао је Вучић.

Да приватни сектор, међутим, не може да повећава плате онда кад државни званичници то пожеле показује и то што је крајем прошле године једва постигнут договор да се минимална цена рада повећа за седам одсто (са 121 на 130 динара). Како је тада изјављивао председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић то повећање треба да буде максимално пет одсто.

„Привреда у Србији тренутно није у позицији да повећање минималне цене рада буде веће, јер би то угрозило привредни развој земље”, рекао је Атанацковић.

Милан Кнежевић, власник „Модуса”, каже да о односу државе према приватном сектору најбоље говори то што је у години предузетништва и борби против сиве економије повећана минимална цена рада, поскупела је струја, а уведена је и обавезна чланарина у Привредној комори Србије.

– Једина смо земља у свету која нема Закон о занатству, али и једини којима се опорезују инвестиције. Сива економија је већа од 30 одсто, а имамо и 147 прафискалних намета што нема нико – каже Кнежевић.

– Локалне самоуправе и даље измишљају намете кроз разне таксе и тако оптерећују приватнике. И ником ништа. Последњи у низу парадокса је и тај што је већина приватних фирми у Панчеву, како се чуло на последњем скупу привредног савета овог града, добило да само за изношење смећа месечно плате од четири до пет милиона динара. То доводи у питање рад фирми са 1.000 и више запослених – каже Кнежевић.

Он још подсећа да се не сећа да су привредници икада тражили неке привилегије, већ их је држава сама нудила кроз субвенције.

– Тражили смо само да се побољша привредни амбијент – истиче он.

Основне проблеме на овој релацији идентификовао је и Џејмс Руф, шеф мисије Међународног монетарног фонда (ММФ). У ауторском тексту за НИН указује на то да можда и трећина запослених у приватном сектору ради у сивој економији, да су плате у јавном сектору у просеку више него у приватном, а пружање јавних услуга је и даље на ниском нивоу. 

„Једини начин да приходи становништва у Србији расту на одржив начин је да се приватни сектор ојача и прошири, а да се јавни сектор смањи. Добра вест је да владин програм има за циљ остварење управо тих циљева”, истиче Руф и закључује да су плате у Србији „болно ниске”.

Премијер Александар Вучић је у неколико наврата изјављивао како очекује да просечна плата у Србији 2017. године буде 500 евра. Према подацима званичне статистике, просечна плата износи 369 евра.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.