Евролига опасан експеримент

Селектор који је нашој кошарци донео последњу златну медаљу, на Светском првенству у Индијанаполису 2002, Светислав Пешић (67), тренутно ужива у свом Пироту у који повремено долази из Немачке.

Отако је прошлог лета оперисао оба колена, било му је јасно да је ова сезона изгубљена за њега, али далеко од тога да је завршио каријеру.

И даље је, како каже, саставни део система минхенског Бајерна у којем је његово место на клупи, по његовој препоруци, преузео наш селектор Александар Ђорђевић.

Црвена звезда, који сте водили не тако давно, у новој Евролиги је испред најбогатијег немачког клуба Бамберга. Пошто знате прилике у обе земље, како коментаришете то?

Нису велике разлике у буџету међу већином евролигаша, како неки мисле. Постоји јаз у односу на Реал, Барселону, Фенербахче, ЦСКА, можда још увек и на Макаби, Ефес, Дарушафаку, Олимпијакос и Панатинаикос, али сви остали су на приближно истом нивоу. Бајерн, који није евролигаш, има буџет 12 милиона евра: за екипу, живот, путовања, плате, све. А Звезда има око шест милиона. Међутим, то не значи да Звезда има дупло мање. У Немачкој ако један играч хоће да заради 100.000 нето, он кошта Бајерн 225.000. А наше клубове би коштао између 110 и 120 хиљада. Порез на приход који остварују спортисти је код нас далеко мањи. И кад се то сабере и одузме није баш да је Звезда тако сиромашна, али јесте у односу на поменуте клубове.

Да ли је реално с „нашим буџетима” упустити се у борбу за првака Европе?

Вероватно ћу да звучим носталгично, али морам да подсетим да је Босна, за коју сам играо, постала први европски шампион с ових простора 1979. године, без странаца, с неупоредиво мањим буџетом од већине учесника тадашњег Купа шампиона. Знам, многи ће рећи да је то било другачије време, међутим, нико нам тада није бранио да нам циљ буде европски врх. Увек ми је сметало кад чујем да су циљеви Звезде и Партизана да буду међу 16. Јер без високих циљева нема ни високих домета.

Тренер Арманија Јасмин Репеша је рекао недавно да ће „шампион Евролиге бити онај ко последњи умре”, алудирајући на изнурујући систем такмичења. Да ли је ово увод у ново „одељење” НБА лиге?

Греше они који мисле да је ово пробни балон за увођење европске зоне НБА. Јер НБА нема интереса за то и сигурно у следећих 20-30 година тако нешто неће бити изводљиво. Европа нема потенцијале, ни организационе ни материјалне, за тако нешто. Рекао бих и да НБА није заинтересована за то, иако напада европско тржиште на разне начине: организује предсезонске мечеве, позива наше клубове у САД и слично. Можда да се у некој земљи, као што је недавно било у Лондону, одигра неки НБА меч. Можда једног дана кажу: Београд има дворану са 20.000 места, што Денвер с Јокићем ту не би одиграо једну утакмицу, с неким тимом где су исто српски играчи. Хала би била распродата једном, два пута, али не више.

Чему води овај систем такмичења у Европи?

Врхунска кошарка у Европи не може даље да се развија без националних лига. Ако је нешто негативно код овакве Евролиге, онда је то што шкоди националним лигама. У Евролиги играју најбољи тимови и самим тим најбољи европски играчи који увек морају да побеђују: и у домаћем купу, првенству и поврх свега морају да играју у репрезентацији. Овакав систем је много напорнији од НБА. Код њих почињу са кампом почетком октобра и играју до априла. Седамдесет до 80 одсто њихових играча је у програму седам месеци. Данас бити НБА играч јесте најлакши и најлепши посао на свету. Наравно, и најисплативији.

После тако тешке сезоне питање је у каквом стању ће бити носиоци игре националних тимова, а зна се да наша репрезентација наредног лета пуца на европско злато?

Евролига је као лига у реду, али је укупан систем такмичења катастрофалан. Неопходно је разликовати играње од тренирања кошарке. Кад играш много утакмица, ситичеш више искуства и самопоуздања, али база је и даље тренинг. И Љуљу, који је по мени тренутно најбољи играч у Европи, и Гудурићу! Ако не тренирају редовно, долазиће до повреда и неће напредовати. Од играча попут Љуља и Теодосића очекује се не само да победе, већ и да пруже нешто ново публици. Нов напад, шут, дриблинг... Они су ти који постављају стандарде. А пошто немају времена за индивидуални тренинг, где се унапређује игра, самим тим смањиваће се и квалитет игре. У садашњем систему такмичења не видимо апсулутно ништа ново. Чак је квалитет слабији него прошле године. Дугорочно, сумњам да ће нови систем произвести веће интересовање и бољу кошарку.

Неке ваше колеге сматрају да је оваква Евролига пун погодак?

Да ли је пун погодак, то ћемо тек да видимо. Делује као интересантан експеримент, али потенцијално и врло опасан.

Ваш син Марко Пешић и један од ваших најдражих „ученика” Александар Ђорђевић тренутно су заједно у Бајерну, као генерални менаџер и шеф стручног штаба. Како вам изгледа тај спој?

Мислим да су добар тандем, јер су стручни и посвећени сто одсто кошарци. Сад Сашу упознајем и као тренера и видим велику посвећеност и систематичност. Ужива огромну подршку свих у клубу. Има све услове да свој концепт спроводи у дело. Ако смо нешто постигли у овој години јесте то да је тренер срећан, а кад је срећан, резултати ће доћи.

Широј јавности је мање познато да је Ђорђевић с вама освојио своје прво сениорско злато, пошто сви вашу сарадњу по навици везују за јуниорске медаље?

Реч јео успеху који је остао у сенци свега што се после збило. Саша је, стицајем околности, постао првак Балкана са сениорском репрезентацијом 1985. у Букурешту. Имао је тада 18 година. Није био у плану за то такмичење, али је добио накнадни позив пошто је неколицина наших играча при доласку у Румунију отпала због тровања. Кад смо остали без плејмејкера, позвао сам Савез, а они Партизан, па је Саша стигао одмах возом. Тако да му је та златна медаља први трофеј у репрезентацији. После ми је био капитен у јуниорској репрезентацији 1986, па играо у Бормију 1987.

После сребра на Олимпијским играма у Рију прошлог лета, рекли сте да је то већи подвиг од Индијанаполиса 2002?

Нико до сада није рекао шта је највећи успех наше кошарке. Народ је, уствари, то рекао – али не и они који требало да се изјасне о томе – да је највећи успех југословенске кошарке злато у Индијанаполису. Бити светски првак у Љубљани 1970. године није било лако и то је можда наш најважнији успех, јер смо тада добили крила. Међутим, највећа победа је Индијанаполис. Али, пошто то нико није рекао, кад су ме питали после Рија, онда сам ја казао да је сребро већи успех и од Индијанаполиса. Освојити сребро на олимпијским играма у оваквој ситуацији, огроман је подвиг.

Преговарали сте прошлог лета с Барселоном, али сте онда оперисали обе ноге. Како се сада осећате?

Хтео сам ове године да завршим пројекат започет у Бајерну, где сам још под уговором, иако сам на боловању. Након моје прве од три операције, менискуса на левој нози, мислили смо да ће све то брзо да прође. А онда сам имао тешку операцију десне ноге, када су ми уградили вештачко колено. Ту повреду сам задобио још као играч Партизана, тренирајући на бетону с вијачама. Тада нисмо имали патике као ове данас.

И шта је после било, кад сте одлучили да одете на боловање?

Онда смо сели председник Бајерна Ули Хенес, Марко и ја и рекао сам им да нисам сигуран да могу да будем спреман за целу сезону. Онда смо почели да размишљамо о новом тренеру. Први пут сам видео колико је тешко изабрати тренера. Поготово оног који може да води Бајерн који, наравно, није на највишем европском нивоу као у фудбалу, али би ту требало да буде. Утолико је све захтевније. Било је разних понуда, јављали су се многи агенти, али Марко и ја смо били само за Ђорђевића. Онда је Марко рекао: „Иди са Сашом да разговараш, ти му реци да нећеш више да радиш”! Тако је и било.

Најмоћнија личност у немачком спорту Ули Хенес се пре четири месеца вратио на чело Бајерна, пошто је 42 месеца био у некој врсти радног затвора најблажег типа због утаје пореза. Навијачи сматрају да је то највеће „појачање” у овој сезони, а шта кажете ви?

Пошто Хенеса знам лично, врло добро знам колико је клуб с њим јачи. Захваљујући њему, пре четири године је кошаркашка секција формирана као професионални клуб, пошто се о томе изјаснило 75 одсто чланова. Чланство је под њим толико порасло да је Бајерн у томе испред Реала у Барселоне. Тренутно 284.000 људи плаћа чланарину. У новембру је 97 одсто чланова клуба гласало за Хенеса.

Кад смо код избора, код нас се све више спортских и осталих јавних личности приклања кандидатима за председника Србије. Како гледате на то?

Никада се нисам изјашњавао јер ме нико није ни питао од политичара. Кад би ме неко питао, можда бих се и изјаснио. Нормално је да спортисти и тренери који живе у Србији имају жељу да се укључе у политички живот и помогну да земљи иде боље. Иако живим у Немачкој, нормално, и мени је стало да се у Србији лепо живи. Сматрам да је добро да спортисти буду близу власти, јер од тога спорт може да има само користи. Ко ће на некој скупштини да објасни боље проблеме спорта него сами спортисти.