Уторак, 25.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сеоба – музеј сећања

Лична документа некадашњих македонских миграната, њихове фотографије и разне службене белешке чувају у вршачком Удружењу македонске националне заједнице „Вардар”
Стеван Србиновски показује богату документацију о исељеницима, коју чува удружење "Вардар" (Фото Ј. Даниловић)

 

Вршац – Пре седам деценија, Македонци су почели да се досељавају у Србију, углавном у Војводину, јужни Банат, у организацији тадашње државе. Иако су напуштали сиромашна родна места у потрази за бољим животом, ипак, их је мучила неизвесност како ће их у новим крајевима прихватити и какве ће услове за живот затећи.

Први досељеници у вршачком крају стигли су у виноградарску Гудурицу, потом у Велико Средиште, а у пландиштанској општини у: Велику Греду, Хајдучицу, Стари Лец, Дужине... у тим местима је до октобарских дана 1944. године живела повећа немачка национална заједница.

Из Македоније су понели оно што су од предака наследили: вредноћу и штедљивост, карактеристичну углавном за људе који имају посебно брижан однос према тешко зарађеном новцу. Наравно и језик, обичаје, начин живота и навике, којима су Македонци и данас посвећени. Љубав према родном крају преносе на потомке, треће и четврте генерације. У вршачки крај је за неколико последњих месеци 1946. године стигло око 1.080 миграната из најјужније републике тадашње државе.

– Мојим сународницима није било лако, јер је требало да се уклопе у нови амбијент и прихвате многе новине, углавном непознате и неочекиване. Ипак, захваљујући поменутим особинама, вредноћи, штедљивости и поштењу, староседеоци су их лепо дочекали, није било никаквих неспоразума. Досељеницима који су касније долазили било је лакше, а међу њима сам и ја, стигао сам 1966. године по конкурсу за наставника у Великом Средишту, објављеном у „Политици”. Неки, међутим, промене нису могли да прихвате, па су се вратили у завичај – прича нам Стеван Србиновски, професор руског језика, председник Удружења македонске националне заједнице „Вардар”, прави посвећеник овој заједници у вршачком крају.

У „Белешкама о најновијим насељеницима из Македоније у седам села вршачког дела Баната” („Матица српска”, 1958), др Бранислав Русић је записао: „Многи насељеници из Македоније су дошли у својој народној ношњи (особито старији женски свет). И данас се још могу видети Поречанке и Поречани у Пландишту у деловима своје ношње. У Хајдучици је старије Славиштанке нису напустиле. Потпуно су је напустили само деца и омладина”. Описујући понашање досељених из чак осамнаест предела тадашње југословенске Републике Македоније, аутор каже да се „од њих само Преспанци виђају по сеоским крчмама. Најбоље се осећају Мегленски Власи у Гудурици и Преспанци с арбанске стране у Пландишту. За њима долазе Славиштани. Они у Хајдучици добро раде и привређују, а куће боље одржавају од Македонаца у оближњим селима. Поречанци у Пландишту су и даље остали скромни. Навикли су се на ваздух, а вода им прија. Кажу да су многе утрине узоране па немају пашњаке за стоку. Пољани охридски у Старом Лецу су се теже навикли на нову средину. Много им смета равница и прашњав ваздух. Осећају недостатак шума и воћа из родног краја. Жене се особито жале на слабе суседске односе у селу. Девојке чезну за манастирским и црквеним саборима и за весељима о тим свечаностима и другим празницима које су имали у старом крају”.

Професор Србиновски је са сарадницима прикупио лична документа тадашњих миграната, њихове фотографије у националним ношњама, разне службене белешке прератних и послератних власти, текстове о великој послератној сеоби, документа о помоћи у имовини коју су од државе у новом крају примили..., све то средио и изложио у малом музеју сећања на сеобу свог народа у „Вардару”, које ужива финансијску подршку разних нивоа државе Србије, а повремено помоћ стиже и од државе предака.

– Од државе организовано досељавање је трајало до 1953. године, али је и настављено у мањем обиму. О свему имам документацију, имена и презимена, места и краја одакле су људи стигли... Рецимо, у суседно село Мали Жам, насељено углавном румунским живљем, седамдесетих и осамдесетих година је стигло једанаест снајки. Прву невесту је довео мештанин који је војни рок служио у Македонији, а после су се низали бракови. Мештани их хвале да су добре домаћице, вредне повртарке и добре мајке. Потомци миграната су угледни грађани Вршца и Србије, добри мајстори, инжењери, воћари, виноградари, професори, каменоресци, трговци, пекари, посластичари... Неки су овде колонизирани још у Краљевини Југославији. Нажалост, млади не знају македонски језик, па повремено организујемо курсеве за учење нашег језика, а културне и фолклорне активности у КУД „Виногради” су редовне – каже Стеван Србиновски, председник „Вардара” у Вршцу, и наглашава да је ово удружење у сталном контакту са пријатељима и рођацима у Македонији, организују екскурзије у стари завичај, „јер ми имамо две мајке”. 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бранко Срб
Ко све није дошао у Србију.. Зашто смо примали ове људе?! Нацистички окупатори су у својим извештајима истицали да је Србија, као окупациона зона, "очишћена" од Рома. Како то да их данас има у толиком броју?! И у старо доба су Срби у своје етничко биће укључивали ине етносе: Влахе, Цинцаре, Торлаке/Шопе, Албанце, Јевреје,.. Влајна не рађа Српчад, као ни Цинцарка, Торлакиња, Албанка, Јеврејка; нити их несрб прави. Тако је нација постала клуб у који се свако по вољи и личном осећању може уписати. У том светлу је национализам бесмислен. Остаје непријатно питање да ли Срби данас имају свој етнос и да ли се на трагу тога може говорити о етницизму?! Кривац за нестанак српског етноса је пре свега црква, која је преко вере, и због вере, у српство увлачила све ове народе; али и наши владари који су у томе имали свој интерес. Наравно, крвац је и лабава свест "о себи" - зато Срби немају ни аутентичну културу,а језик су давно расрбили и још је диче тиме! Имају само бесмислене изговоре и оправдања.
Nikola Nikolovski
Gospodin Srbinovski je predsednik i SAMS.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.